Мало опција за заустављање Ирана

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Пошто су главни налази унапред објављени, најновији извештај Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) који констатује да је Иран сасвим близу сопствене нуклеарне бомбе није у Вашингтону имао дејство сензације. Због тога је таква и реакција – прилично „пригушена”, и званично и, како тврди „Њујорк тајмс”, незванично.

То је по свему судећи и резултат процена да су опције за нови притисак, увођење нових санкција, или чак и нешто конкретније – војну интервенцију – мање него икад. Из свега произлази да је Америка одлучила и да не улази у „рат речима”, у нади да ће извештај ипак створити атмосферу која погодује нешто већој изолацији Техерана, па и извесном удаљавању његових највернијих пријатеља, Русије и Кине.

Међународног консензуса за неке драконске мере, као што је бомбардовање, нема, максимум на који се рачуна јесте да се запуше рупе у постојећем режиму, који, према овдашњим проценама, заснован на неким изјава председника Ахмадинежада, ипак „наноси штету”. „Запушавање рупа” обавило се при том у сарадњи пре свега са европским, а у мери у којој је могуће, и са другим савезницима.

Све ово компликује и унутрашњи положај председника Барака Обаме, с обзиром на то да републикански претенденти за председника у већини траже да Израел бомбардује Иран. У Израелу се о томе у последње време гласно говори, али смиренији овдашњи коментатори сматрају да је то само део психолошког рата како би се у свету створила атмосфера за завођење оштријих санкција.

Евентуална војна акција, бомбардовање иранских нуклеарних постројења, како је својевремено проценио секретар за одбрану Роберт Гејтс, успорила би долазак Техерана до бомбе само за две до три године, с обзиром на то да су већ прибављени „ноухау” као и кључне компоненте за нуклеарну направу, које су сигурно добро сакривене и заштићене од могућег дејства израелских бомби.

Иако војни удар по постројењима изгледа као примамљива опција, јер у сећање призива сличне акције које је Израел извео према Ираку и Сирији, у овом случају би то донело много више проблема него што би решило.

Изазвало би, прво, поремећаје на светском тржишту нафте (Иран је њен четврти највећи произвођач), ојачало режим изнутра и активирало америчке савезнике у региону (Сирија, хезболаси у Либану), пореметивши стабилност на дужи рок.

Наговештај шта би могло да се догоди видео се у уторак на берзи, када су, као реакција на информације из америчких медија о томе шта садржи извештај ИАЕА, цене „фјучерса” – уговора за будуће испоруке нафте – скочиле на 114 долара, највише забележено у последњих седам недеља. У деликатној ситуацији у којој се налазе највеће економије – европске и америчка – ова врста поремећаја је понајмање добродошла и има нежељену политичку цену.

Најзад, једини начин да се Иран стопостотно спречи да обустави своје нуклеарне амбиције јесте да се према њему поступи исто као са Ираком или Авганистаном – да се инвазијом и окупацијом обори режим и постави нови који ће бити под америчком контролом. У данашњим околностима, када је америчка моћ знатно слабија него пре 10 година – и уз чињеницу да је Иран по територији три пута већи од Ирака – то није ни теоретска могућност.

Можда је зато најбоље решење – које у прави мах изгледа само као теоретско – предложио кандидат за републиканску председничку номинацију, конгресмен Рон Пол. Упитан у прошлу недељу приликом гостовања на америчкој десници склоној „Фокс” телевизији како би он наговорио Техеран да одустане од нуклеарних амбиција, он је одговорио: „Можда тако што бих им понудио пријатељство.”

М. Мишић