Сви воле "мост љубави"

ВРАЊЕ – Неимари Отоманске царевине су Врањанцима у наслеђе оставили Хамам, Пашине конаке, цркву Свете Тројице, крстату џамију и неколико мостова који су део историје града под Пржаром. Свака од ових специфичних грађевина је посебна прича на граници између истине и легенде. Са достојним поштовањем према минулим временима и према прецима Врањанци све ово чувају као успомену на Турке са којима су вековали на овим просторима.

Од свих постојећих грађевина највише домаће и иностране туристе, нарочито младе, посебно привлачи недавно преуређени Бели, или "мост љубави". Иначе, уз Бели мост је и стари мост, одмах изнад њега, у горњем делу града који је порушен па изграђен и на њега је пренесена само плоча, која својим натписом на турском сведочи о прохујалом времену.

Ови мостови су посебно занимљиви и због тога што Врање не лежи ни на једној већој реци, већ на нечему што се може поредити са повећим потоком, али је овде вековима позната као Врањска река.

Бели мост или у граду под Пржаром познатији као "мост љубави" је недавно преуређен. Он је споменик великој љубави између Туркиње Ајше , кћери Селим бега и Србина Стојана, чобанина. Стојан је сваког јутра певајући поред Селим бегове куће изгонио стадо на пашу. Из собе, иза завеса, посматрала га је Ајша, и заљубила се у њега. Једнога дана као птица излетела је из куће са фереџом на глави, нашла у планини Стојана, који је свирао у двојнице, открила лице и показала му своју несвакидашњу лепоту.

Врањем је потом почела да кружи прича о љубави између лепе беговске кћери Ајше и чобанина друге вере – хроничари су записали део легенде. Тако дође глас и до ушију Селим бега, који је, такође, приметио да му се кћер искрада из куће. Једног дана пође он за њом и поред потока пронађе загрљене Стојана и Ајшу. Разјарен, упери пушку у Стојана, али га Ајша заклони својим телом. Метак је погоди, а други и Стојана. Рањена девојка погледа оца и тихо саопшти своју последњу жељу да од новца намењеног њеној удаји буде подигнут мост њене и Стојанове погибије.

Бели мост је подигнут 1844. године, а на њему стоји записано о великој љубави двоје младих. Сваке године за "Дан заљубљених" и "Младенце", велики број младих девојака и младића долази на мост, а то чине и старији и средовечни, јер прелаз преко моста уноси мир, срећу и задовољство међу партнере.

Повише "моста љубави" подигнут је четири године касније други мост. Од њега је остала само плоча са натписом на турском језику чија је мудрост у томе да се "обични људи губе из живота неопажено, а мудри остављају за собом траг на разне начине".

Јер, "доиста овај мост је радост за душу. Они, који су дошли на овај свет, отишли су, паметни су на своје место оставили траг", а добротвор је хаџи-Хусеин, син Сулејманов. Реч је о Хусеин-паши, који је у многим легендама, записима и сећањима у Врању и данас живи. Имао је, кажу и своју војску и био строг али правичан човек.

Црква свете Тројице налази се у самом центру Врања. Подигнута је 1859. године на месту где су пре тога биле мале црквице, изграђене двадесетак година раније, које су Турци у бесу порушили заједно са Митрополијом. Биле су то црквице чију је градњу помогао лично Хусеин-паша. Забележено је да је давао гвожђе из својих рудника и изражавао жељу да здање буде лепо "да га у другом пашалуку нема". Срушене су у побуни његових сународника против његовог, како су сматрали, веома блиског односа према "каурима". Касније је на том месту подигнут храм Свете Тројице.

Посебан део историје Врања чине Пашини конаци. Налазе се у срцу града и састоје се из две велике грађевине на спрат. У једној је данас смештен Народни музеј, а у другом је угоститељски објекат "Харемлук", преуређен у ексклузивни ресторан "Симпа". Пашине конаке је градио Рауф бег Џиноли, а завршени су 1765. године. У њима је симетричан распоред по десетак просторија и у приземљу и на спрату. Здање у којем је музеј зове се "Селанлук" и у њему је био смештен бег Џиноли са својом мушком пратњом. Друго здање служило је за становање жена и зове се "Харемлук".

Обадве зграде су биле ограђене високом оградом, а између спратова је постојао мост којим се прелазило из једне у другу без силажења у двориште. Кровови су били покривени ћерамидом, а унутрашњост обеју зграда је украшена орнаментима у дрвету. Одавале су сву раскош живота у кућама турских великодостојника.

Интерсантно по својој архитектури, али и пореклу је крстата џамија у горњем делу Врања. Реч је о турском верском објекту, који је њиховим одласком доживео пренамену у хришћанску богомољу. Из турског времена је и јавно купатило Хамам у које је Бора Станковић сместио део радње "Нечисте крви" када се Софка купа уочи свадбе и припрема да започне нови живот.