Терет књига на нејаким леђима

Пишем у име многих беспомоћних родитеља школске деце и у име још немоћнијег безброја дивних малишана који као аргати на својим нејаким леђима, тегобно и болно, свакодневно на путу за школу носе у својим торбама тучане књиге и свеске, повремено још и опрему за физичко и глину за ликовно (другим речима, непечене цигле). Пишем пред насиљем над покорном децом, и пред одговорношћу коју имам као професор Београдског универзитета.

Да ли је могуће да министар просвете ниједном није чуо ни видео преко свих медија учестала реаговања на ову појаву у којима су изнети поражавајући медицински статистички подаци, као резултат овог невиђеног терора који ће за цео живот малишанима деформисати кичму? Узалуд драматична упозорења лекара у којима износе стручне медицинске норме у ком проценту, у односу на своју тежину, дете може да поднесе неки терет.

Неинтересовање за здравље младе генерације остало је изван радних и хуманистичких оквира надлежних, чак и кад је званично саопштено да тридесет процената школске деце већ има оштећену и деформисану кичму. Да министра просвете нека сила натера да бар два јутра од куће пође на посао са теретом основца у својој црној ташни (под условом да не иде аутомобилом) трећег дана нашло би се, верујем, десетину начина да се спречи робовско тегљење. Влада је донела и доноси сваки час законе из врло различитих области заштите. Заштитила је соју, медведе, грабљивице (што је добро). Није заштитила, што је важније, многе животне области као што је овај случај са школском децом.

Живимо у драматичним временима глобалне кризе и промуклости о потреби штедње. Нажалост, товари на леђима ђака последица су расипништва, неконтролисаног насртаја на родитељске кућне буџете. Преко сваке мере штампају се све нови и нови колорисани уџбеници, нагомилавају се ,,фаст фуд” књиге, прекомерно дизајниране и лаковане, које се својом тежином преливају преко поклопаца ђачких торби. Ако нација због несрећних околности не може да се брани од силних спољних наметања, ко министра просвете спречава да макар најмлађу популацију заштити од насиља. За ово бар нису потребна буџетска средства, која су одбрана за све прилике.

Официјелна уста су препуна прича о насиљу у породици, толико пуна да изгледа да је ту нешто сумњиво. Па, ко штити школску децу и није ли и школа велика породица која тера ђаке да грбе и стењу под теретом од око девет килограма.

Некада су у неком другом школском систему генерације малих основаца имале малу ђачку књижицу. На последњој страници те књижице била је поука како ђаци треба да чувају своје здравље. Садашње ђачке књижице дупло су веће од оних претходних и на последњој страници немају више поуку о здрављу.

Архитекта