Апсурдан хумор за слатки смех

Солун– Најбољи грчки филм 2011. године није међу онима који се надмећу у главном такмичарском програму. Разлог је делимично оправдан. Филм „Неправедан свет” Филипоса Цитоса („Мој слатки дом”, „Платонова академија”) светску премијеру је имао на фестивалу у Сан Себастијану, где је Цитос освојио награду за најбољу режију, а глумац Антонис Кафецопулос награду за најбољу мушку улогу. Приказивање овог филма на 52. Солунском фестивалу има третман националне премијере, која је синоћ заслужено испраћена громким аплаузима.

Цитосов филм, апсурдног, готово каурисмакијевског хумора, свесно сведене али и веома прецизне режије, симпатична је и занимљива прича о полицијском иследнику Сотирису (Кафецопулос),чија је опсесија да буде поштени праведан пазбог тога просуђује притворенике у складу са сопственим моралним кодексима, а не по слову закона. У покушају да спасе још једну невину душу, он случајно убија човека,чему сведочи чистачица Дора (Теодора Циму), која у преживљавању свакодневице нема проблем да према другима буде неправедна. Цитос суочава ово двоје људи, двоје усамљеника „бастеркитоновског” израза лица – праведника и неправедника, доказујући да се љубав може родити чак и у ситуацији када поштење и правду није лако комбиновати. Од 20 грчких филмова произведених у овој кинематографској (кризној и немирној) години, Цитосов „Неправедан свет” заузима неприкосновено прво место.

Од филмова до сада виђених у главном такмичарском програму, најбољи целокупан утисак оставља дебитантски филм„Дом” младе словачке редитељке Зузане Лиове, прича о лепој и меланхоличној девојци Еви која живи у руралном делу Словачке из које намеравада оде чим матурира. Њен ауторитативан и конзервативан отац, који своје добро срце прикрива спољашњом грубошћу, планира да је задржи тако што јој гради кућу у дворишту породичног гнезда. Оно што отац види као дом, Ева види као затвор пун архетипских правила из којег ваља побећи супротстављајући се оцу који негира њен свет. Центрирајући филм на однос оца и ћерке, постепено откривајући мале породичне загонетке, Зузана Лиова гради једноставан, натуралистички филм добре атмосфере, породичну дарму у којој су сви елементи у беспрекорном балансу, претварајући тако „Дом” у вредно дело класичне кинематографије.

Њен чешки колега Томаш Луњак определио се да у форми дугометражног филма дебитује са анимираним делом „Алојз Небел”, стилски базираном на америчким графичким новелама из педесетих година прошлог века. Луњак радњу своје филмске приче смешта у 1989. годину, тик после „Плишане револуције”, пратећи јунака Алојза Небела, диспечера возова железничке станице на чешко-пољској граници, који све дубље тоне у своје успомене пуне сенки и духова прошлости. Служећи се историјским и политичко-географским положајем Судетске области и језиком симболизма, јер железничка станица симболише уједињење, кретање људи, идеја и саме историје, уз употребу ротоскопске анимације и црно-беле технике, Томаш Луњак  ствара мрачан филм у којем нежност стрпљиво пузи уз тешке слојеве сиве атмосфере.

Међу филмовима који су придобили пажњу јестеи ирски филм „Гле, јагње” Џона Мекилдафа, слатко-горки роуд-муви са два главна, рањива и животом трауматизована, јунака – девојком Лиз, мајком квадриплегичног дечака којег је дала на усвајање, која са својим дечком Џоом живи у аутомобилу,и средовечним Едијем, Џоовим оцем који противно својој природи упада у невољу како би спасао сина од наркоманских дугова. Лиз и Еди склапају привремено (принудно) савезништво и крећу заправо на пут искупљења, кроз који их редитељ Мекилдаф води уз пажљиво наглашене потезе хумора и наде, уз постепено откривање дубоко хуманих црта оба лика.

Добар утисак оставио је и турски филм „Путарина” Толге Карачелика, у којем аутор креће од личног ка универзалном кроз причу о Кенану, чиновнику на наплатној рампи, чији је свакодневни живот у наплатном боксу, правој „затворској кутији”, заправо згодна метафора за затворени живот савременог човека. Пажљиво дозирајући понављајуће детаље из свакодневице свог протагонисте, Карачелик постиже и равнотежу између реалног представљања монотоне и загушљиве рутине и димензије снова, сновиђења и фантазија, које Кенана држе у животу. „Путарину” краси и чврста глумачка игра, као и изврсна фотографија Ерчана Узкана.

----------------------------------------------

Мале феминистичке порно догодовштине

Међу филмове у традиционално провокативном и субверзивном програму „Отворени хоризонти”, Димитрис Еипидес је уврстио и збирку „шведских акционих” филмова.

Збирка од 12 кратких порнографских филмова названа „Прљави дневници”, које су снимиле шведске феминисткиње, настала је у продукцији Мије Енберг 2009. године. Свака од филмских прича представља чин огољеног секса кроз различите модалитете (чак и анимације) и различите тачке гледишта.

Често снимљени камерама мобилних телефона, ови филмови истражују и питање зашто је увек претпоставка да је порнографија створена од мушкараца за мушкарце са циљем да се задовоље мушки гледаоци? У „Прљавим дневницима” изнета је тврдња да жене у порнографији не морају да буду експлоатисане, већ да су способне да, као и мушкарци, изражавају своју сексуалност, фантазије и своје задовољство.