Пси или људи

Ако би се становништво планете свело, у математичким сразмерама, на десет људи, један од њих би, у овом часу, имао 99 долара, осталих девет би располагали само једним! Иако то одавно није (велика) непознаница, најновији извештај специјализоване агенције Уједињених нација о сиромаштву и богатству деловао је, и боље упућенима, шокантно: половина становништва на сиромашнијој страни света располаже само једним процентом укупног блага у новцу и имовини, а половина укупног богатства налази се у рукама свега два процента становништва!

Да не правимо више инфлацију са ускличницима и чуђењем, иако би свака констатација из недавно обелодањеног извештаја то захтевала. Као, на пример, она да су "супербогаташи гротескно (тако буквално стоји) постали богатији него што су били пре пола века."

У (неравноправну) расподелу богатства и сиромаштва умешала се и географија. Опет тај фамозни и (пре)богати север и бескрајно убоги југ. Северна Америка, или, прецизније, Сједињене Америчке Државе – више од половине богатих – Европа и неке азијско – пацифичке земље. И на оној, суморнијој страни света, афричка и латино-америчка сиротиња.

Следећи статистичко упросечавање, Јапанци трљају руке, са 181.000 долара "по глави", испред, такође, супербогатих Американаца са 144. 000 долара по особи.

Да се лакше разаберете у овим вртоглавим и немилосрдним цифрама: у свет богатих, по мерилима која се званично користе, улази се са 2.200 долара по сваком одраслом становнику.

Још мало статистике: упоредите, за трен, једног Јапанца са оних 181.000 долара и једног Конгоанца (Демократска Република Конго) или једног Етиопљанина, који овде "репрезентују" пуку сиротињу – са свега 200 долара иметка.

Иако је њихова концентрација на сиромашном југу, убогих има усред царства богатих: десет милиона људи, на пример, у (пре)богатој, и у европским размерама најмногољуднијој, Немачкој (ако се не рачуна бескрајно пространа евроазијска Русија), живи на граници сиромаштва или испод ње.

И са тако (изненађујуће) великим бројем сиромашних, Немачка, процентуално, боље стоји од огромне већине европских земаља. Мање сиромашних, опет процентуално, од ње имају само четири европске земље: Данска, Финска, Луксембург и Шведска.

И шта после тако шокантних података? Ништа. Као кад човека спопадне мала језа, па брзо прође. Сем, и ту упадљиво скромне, медијске резонанце, најновији рапорт Уједињених нација о енормно богатим и трагично сиромашним, није померио ништа у огромним наслагама равнодушности политичке елите која би, једина, нешто могла да учини. Неолиберализам, или турбо капитализам, незадрживо језди и у државама досад узорним социјалним системима.

Осим повремених, драматично срочених, упозорења да би сиромаштво могло да буде опаснија темпирна бомба од тероризма, ништа више. Патетично најављивана решеност богатих о отпису дугова најсиромашнијим земљама, свела се на великодушно и цинично, дизање руку од онога што се ионако више наплатити не може.

Последњи велики покушај у међународним размерама да се нешто учини, угасио се, практично, са давним гашењем чувене Комисије север – југ коју је, под окриљем Уједињених нација, водио (одавно почивши), још чувенији Вили Брант.

Био сам у прилици да, као стални дописник "Политике" из Бона, слушам са колико је, на крају, беспомоћности, горчине и личног разочарења велики Немац говорио о хладној одбојности на коју су предлози његове комисије наилазили код индустријски моћних и власника крупног капитала.

На крају, кад људима, очигледно, нема помоћи, још коју реч о псима. Њихова худа судбина се бар поправља. Заслугом, добрим делом, све ангажованијих (и агресивнијих), друштава за заштиту животиња, која постају нека врста секте планетарних размера и моћи, али и све израженијој потреби супербогатих да јавно демонстрирају богатства и луксуз, у чему су и пси нашли своје место, као један од знакова и симбола тог луксуза: у немачкој престоници се у последње време готово вртоглаво шири мрежа специјалних хотела за псе и салона за масаже, иако са 371 милионером Берлин није престоница богатих: по броју милионера испред њега су, иако знатно мањи, Хамбург (607) и Минхен (571).

За тричавих четрдесет евра у овим салонима и специјалном третману који траје двадесет минута, у амбијенту сјаја и раскоши, џукац са педигреом, Гучијевим оковратником од 900 евра и корпом за њушку од 1.500 евра, ослобађа се, поуздано, сваке напетости и стреса.