Шта је заједничко на Косову

Утисак је да декларативно истрајавање међународне заједнице на успостављању мултикултурног и мултиетничког друштва на Космету, представља угаони камен западне политике према косметском проблему. Ипак, питање које се с тим у вези намеће гласи: да ли је уопште могуће успоставити мултикултурни простор у јужној српској покрајини? И да ли се мултикултурни или мултиетнички простор уопште може – пројектовати? Тај простор, напросто, или постоји или не постоји! Ствар донекле постаје јаснија ако се схвати разлика између дескриптивног и нормативног појма мултикултурализма. Док описно поимање допушта утврђивање чињеничног стања, дакле постојања културних и етничких различитости "на терену", дотле употреба мултикултурализма као нормативног појма упућује на императивно прихватање неговања различитости, што отвара простор за симболичке и фактичке конструкције стварности.

Многе развијене, демократске земље истичу пројекат неговања различитости као највиши идеал, заснивајући на њему унутрашњу, али, у светлу глобалних релација, и спољну политику. Но, не треба занемарити чињеницу да и велике мултикултурне земље, попут САД, Велике Британије и Француске, имају приличних тешкоћа са усклађивањем прокламованих мултикултурних вредности и фактичке монокултурне стварности. Ствар је у томе што и унутар ових "бастиона мултикултурализма" постоје односи супериорности и инфериорности који се одређују према вредностима већинске културе. Питање је због тога да ли западне земље имају морално право да на другим местима захтевају мултикултуралност? И не крије ли се у свему томе зрно етноцентризма? Што се односа Запада према Космету у том погледу тиче, одговор би могао да буде потврдан будући да историјска и актуелна ситуација на терену прилично одудара од идеализованих пројекција.

Настојање међународне заједнице да ни из чега створи социјални простор мирне коегзистенције Срба и Албанаца, делује утопијски ако се узме у обзир хобсовско друштвено стање које на Космету влада од краја прошле деценије. Пренаглашена групна затвореност и примордијалност – прапочетност, значајан су узрок традиционалне раздвојености Срба и Албанаца. Исто тако, различите врсте формалних и неформалних међусобних искључивања, као и упорно узајамно неговање негативних стереотипа који воде продубљивању етничке дистанце, само увећавају утисак да је међународна заједница у овом случају склона нереалном културолошко-политичком експериментисању. Будући да излаз из косметске пат позиције проналази у реторици различитости и суживота, без ослањања на историјске и социјалне чињенице, међународна заједница као да ствара конструкцију различитости којој тек накнадно намерава да одреди садржај – у зависности од ситуације на терену и геостратешких интереса. Овај приступ, дакле, не узима у обзир трансформацију свести у правцу узајамног приближавања припадника сукобљених етницитета (српског и албанског), што је услов за успостављање стабилног мултикултурног и мултиетничког друштва.

Комисија УН-а која ових дана испитује поштовање стандарда на Космету, морала би да испита и улогу Унмика у (не)приближавању Срба и Албанаца. Уколико је тачна тврдња познатог немачког социолога, Ралфа Дарендорфа да је за транзицију свести у постсоцијалистичким земљама потребно шездесет година, онда је, поготово имајући у виду затечене односе, прерано говорити о самосталном, демократском и мултиетничком Космету.