Наступ у потпуном мраку

Освојивши награде за џез албум године у водећим британским магазинима MOJO и „Jazz wise”, млади, мултинационални трио „Phronesis” – Јаспер Хојби (контрабас, Данска), Иво Ними (клавир, Велика Британија), Антон Егер (бубњеви, Шведска) – остварио је једно од највећих изненађења у џез свету прошлегодине. Хојби је личну афирмацијустекао као кључни басиста у „Loop collective” (мрежа генерације младих музичара) и сарадник F-IRE Collective. После албума„Organic warfare” (2007) и „Green delay” (2009), „Phronesis” су стекли пуну пажњу критике и публике издањем„Alive” (Edition records, 2010), на коме је за бубњевимагостовао амерички бубњар Марк Ђулијана. Низ престижних награда и номинација за најбољи острвски џез бенд допринели су глобалној афирмацији трија. Крајем октобра, видела их је и српска публика – наступили су на 27. Београдском џез фестивалу и на Џез фестивалу у Инђији.   

На фестивалу у Београду наступали сте унутар ширег представљања неколико истакнутих „пијанистичких” постава, у истом програму са тријом Стефана Боланија. Да ли је ова околност донела и посебну одговорност?

Сваки концерт доноси велику одговорност, посебно ако свирате пре или после неког другог. Свидео ми се Боланијев наступ, али сам уверен да су „Phronesis” имали једнако квалитетан приступ музици. Важно је донети контраст који ће допринети квалитету једне музичке вечери. Да је Болани извео другачији сет, можда би и ми другачије планирали наш наступ, ко зна? 

Како сте почели да се бавите музиком и како је дошло до формирања „Phronesis”?

Ушао сам у музику касно, бас гитару сам почео да свирам са 15 година. Моја омиљена музика је у то време била хип-хоп, скидао сам бас деонице омиљених извођача попут „Sugar hill gang”, „А tribe called quest”, Доктора Дреа... Потом сам уписао Краљевску музичку академију у Лондону, пратећи пут неколико пријатеља који су исто поступили годину дана раније (били су на истој години као Иво). Допала ми се идеја да одем на непознато место и пустим да ме музика прогута...

Клавирски трио је чест формат у историји џеза. Како наћи своје место?

„Phronesis” је настао из обимнијег бенда „Qualia” са колеџа, који је поседовао исте карактеристике – велику енергију, подељену одговорност за мелодију, грув-свирку и сличну музичку оријентацију Трудим се колико могу да пишем оно што би овом саставу било забавно да свира и свесно остављам довољно простора да сви можемо да додамо нешто лично. Осим тога, ја сам срећан што је постојало толико сјајних клавирских трија пре нас, који су у тај формат убризгали њихов звук, што је и мене инспирисало. Још увек ишчекујем време када ће се људи мање обазирати на формат, а више на музички израз неког састава.

Део критике вас пореди са шведским саставом e.s.t. и тријом Авишаија Коена, пре него са типичним клавирским тријима Еванса, Џерета и Тајнера...

Мислим да су и e.s.t. и Авишаи Коен одвели формат трија на модерније место. Више су пажње посветили груву и ритму (дефинитивно у случају Коенове музике), поседујући енергију попут тинејџерског рок-бенда, која све покреће и увлачи публику у причу. Гледајући из те перспективе, могу само понизно да се сложим да смо ближи првима, у смислу мање интроспективног приступа. Поред тога, људи ће увек поредити нове ствари за стварима које већ знају: ми смо клавирски трио са два Скандинавца у бенду, океј, ко беше сличан – ааах, e.s.t.!

Како се на концерту остварују везе између Ива, Антона и вас?

Веза између нас је магија у свом најбољем облику, али ипак мораш да се фокусираш и потражиш зен-тренутак, да би пронашао ту магију. У том смислу, најбоље што можеш да учиниш је да сваком наступу приступиш са потпуним поверењем, радошћу и скромношћу, и онда да видиш шта ће се десити.

Енергетски ритам представља доминантни састојак на вашим концертима...

Ритам је најважнији састојак сваке музике коју волим. Као што сам раније рекао, хип-хоп је била једина музика коју сам слушао као младић, па је она још увек део мене. Ритам чини да се људи покрену и упусте у музику без обавезе да разумеју шта се ту дешава. Ритам је у људском бићу и пре него што се роди. То је срце музике за мене.

На годишњој листи магазина „Jazz wise” албум „Alive” нашао се испред издања Чарлса Лојда, Џерета и Хејдена, Бреда Мелдауа, Есперанце Спалдинг и Дејва Холанда. Шта вам значи то признање?

Осећам се изузетно понизно и захвално, покушавајући да дам најбоље што могу да такве награде оправдам. Уопштено гледајући, има нешто веома погрешно у том такмичарском менталитету и идеји да можеш да будеш бољи у музици од неког другог. Али, све што могу да урадим је да искористим то као прилику да нашу музику представим ширем аудиторијуму.

Упоредо радите са бројним другим саставима, недавно сте добили награду MOBO за Kairos 4tet. Да ли то осликава жељу за разноликим уметничким изражавањем или је само потреба да имате више посла?

Тачно, то је временом постало моје обележје. Срећан сам што сам имао ту привилегију да себе изразим у различитим бојама са људима којима се изузетно дивим, из свирачке и композиторске перспективе. Та искуства ме инспиришу и за моје пројекте, што је њихова непроцењива вредност. Али тачно је и да ако се определите да будете музичар са пуним радним временом, морате стално да свирате ако желите да имате ручак на столу.  

Ваш последњи пројекат „Pitch black”, наступ у потпуном мраку, имао је премијеру на фестивалу Brecon јazz.

„Pitch black”је замишљен као посвета мојој сестри Џинет,која је изгубила вид пре неколико година. То је учинило да пуно размишљам о оном што јој се десило, коначно обликујући концепт свирања у мраку. То је прилика да подсетим већину људи какосу срећништо могу у потпуности да искористесвасвоја чула, као имогућност да им покажем како, у недостатку једног, друга чула постају јача.

Управо сте окончали снимање четвртог албума...

Да. Овог пута ће се на албуму наћи композиције свих чланова бенда. Иво и Антон пишу сјајно и било ми је важно да то представим публици. Мислим да албум поседује веома узбудљиву мешавину расположења и атмосфера, и веома ме узбуђује што ћемо то поделити са људима. Албум ће изаћи у пролеће 2012. године.