Мала историја корупције

Веза између корупције и развоја, односно пропасти неке земље, није једноставна. Негде корупција затре друштво и привреду, као у Африци. Другде не смета много развоју, као у источној Азији. Зналац културе супсахарске Африке, Зоран Ћирјаковић, препричавао ми је како теоретичари пореде афричку корупцију са баобабом, испод кога ништа не расте, док је огромна корупција у источној Азији као манго, који ипак даје неки плод.

Корупција прати модерну српску државу од њеног настанка. Кнез Милош, по Слободану Јовановићу највећи српски политички ум деветнаестог века, „главом најсјајнија слика васкрса српске државе“, како каже Милан Ђ. Милићевић, био је, мерено данашњим мерилима, веома корумпиран државник. Милош је, савременим језиком речено, приватизовао државне приходе, рецимо скоро сав извоз, и умножио својих 200 дуката које је имао када је дошао на власт, на преко пола милиона, поставши један од најбогатијих Европљана.

Ако бисмо сада стали са причом, Милош би личио на традиционалне деспоте и модерне диктаторе трећег света. Међутим, каже Слободан Јовановић, Милош је текао државу као што сељак стиче посед. Милош није правио разлику између свог и државног.Зато је део новца који је присвојио користио за државне сврхе, као што су откуп хришћанског робља од Турака, помагање Вука Караџића, а поврх свега, на поткупљивање турских великодостојника. Успевао је чак да поткупи и албанске главаре и окрене их против турског везира. „Понеси дукате и удри сваког кесом по глави“, поручивао је тим поводом свом сараднику Авраму Петронијевићу. Његово лукавство са умањеним приказивањем статистичких података о пореским обвезницима пред Турцима уштедело је огроман новац Србији.

У нашој историји је било и врло модерних начина злоупотребе политичког положаја. Није случајно да је Милан Стојадиновић, први политичар који је користио модерне медије, био и врхунски берзански шпекулант. Његова највећа махинација била је откуп обвезница ратне штете. Ове обвезнице пале су на мање од десетине номиналне вредности. Агенти су их по селима откупљивали од баба за огледалца и чешљиће. Онда је Стојадиновић, тада министар финансија, најавио откуп тих обвезница. Разуме се, ту  најаву је прво прошапутао својим партијским друговима и члановима владе, који су се разлетели да покупују обвезнице. За неколико месеци њихова вредност је порасла два до пет пута. Данас би се рекло, право инсајдерско трговање информацијама, за које се на Волстриту робија. И поред тога, Стојадиновић је био један од наших најбољих министара финансија, а као премијер је направио највеће привредне успехе, када се има у виду кратко време.

Носталгичари за комунизмом и Титом тврде како у то „златно доба“ није било корупције. Заправо то је било и „златно време“ корупције. После пуританске строгости револуције и првих послератних година, када се за ситну крађу губила и глава, наступила је, како је још седамдесетих година писао Добрица Ћосић, Титова „пријатна тиранија“ и „весела деспотија“, која је корумпирала скоро цео народ, давши му могућност да крадуцка, да не ради много, да троши незарађено и простире се преко губера. То је био систем колективне, општенародне корупције, у коме су највиши руководиоци били сразмерно скромни, мерено стандардима данашњих богаташа. Али су зато читави сектори друштва удобно живели на рачун других. Најскромнији чиновник у каквој привилегованој фирми или државној установи живео је далеко боље од врхунског стручњака у „обичном“ предузећу.

Један од највећих извора неправедне расподеле, па и корупције, били су друштвени станови. Дељени су пре свега привилегованим колективима (извоз, банке, војска, полиција). А и унутар предузећа се стално муљало са њиховом расподелом, што је доводило до сталних свађа и омраза међу запосленима. На крају социјализма, Милошевићев режим је корумпирао милионе, омогућивши им да за неколико марака откупе станове, чиме је држава оштећена за милијарде евра. Рећи ћете, издвајали смо из зарада. То је само делимично тачно. Статистички је много мање оних запослених који су добили друштвени стан, од оних чије је издвајање пропало. Када би се на то додала штета од незарађених плата на непотребним радним местима, дошло би се до суме од више стотина милијарди евра.

Крупне отимаче државне имовине пореде са крокодилима, који телесинама својих на брзину стечених компанија таласају малу српску бару. Многима се чини да су ови големи грабљивци растргли и прождрали народно богатство. Делимично јесу. Али, склони смо да превидимо милионе Титових самоуправљача који су „изгрицкали“ народну имовину, попут пирана. Пиране прождиру свој плен у великим јатима док га скроз не оглођу. На лични стандард и потрошњу су спискана средства за саобраћајну инфраструктуру, болнице и школе. Нешто слично су урадили и данашњи Грци.

Вратимо се на почетно питање: да ли друштва пропадају због корупције? Зависи од начина убирања плодова корупције. Наши су људи, који данас отимају народно, као и афричке клептократе, као бахати уљези у туђем воћњаку, више изломе грања него што поједу воћа. Насупрот њима, Милош је узимао, али је оставио засад, што раде и политичари у конфучијанским земљама.