ПОВРАТАК КОМЕСАРА

Једина ствар у којој је госпођа Пешић у праву јесте тврдња да није све у бројкама. Наиме, она и њени сличномишљеници неће бити ништа ближе истини чак и ако се, којим чудом, једном наметну – или буду наметнути – као владајућа опција у Србији. Осим тога, она је свакако много бољи "политичар" него што би се то могло закључити на основу броја гласова које су на изборима освајали она и странке којима је припадала. А добар политичар се, поготово код нас, препознаје између осталог и по томе што никад не одговара на питања, замењује тезе и скаче са теме на тему. Тако је у њеном првом јављању проблем био тај што сам ја, наводно, "највећи мрзац" на нашој политичкој сцени, да би то преко ноћи било заборављено, а прешло се на штеточинство и страхоте које моја колумнистичка маленкост и његов "јавни сервис" (није сасвим јасно на шта се овом етикетом "јавни сервис" циља – звучи као да је мета Тијанићев РТС, а, опет, било би логичније да се односи на "мој" НСПМ?) чине на телу младе српске демократије.

У свом одговору на њене оптужбе стрпљиво сам покушао да објасним зашто је мржња у политици лош саветник, показао у чему је разлика између нашег случаја и уобичајене политичке борбе каква постоји у "нормалним" демократским друштвима и, на крају, поставио десетак конкретних питања која су преко, од стране саме госпође Пешић, наметнуте паралеле са Сједињеним Америчким Државама, требало да илуструју специфичност и жалосну "уникатност" српске ситуације у том погледу. Али госпођа Пешић је све то хладно игнорисала и без речи осврта прешла на потпуно нове теме – игра бројки, већина и мањина, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, право на критику, радикали и народњаци – нове оптужбе и нове клевете. Насупрот госпођи Пешић, ја немам тај политички дар, а вероватно сам и васпитан другачије. Међутим, без обзира колико веровао у снагу речи и моћ дијалога, и ма колико да ми је лично мржња страна, отприлике колико и класичан балет Мајклу Тајсону, признајем да немам више намеру да служим као спаринг партнер у даљим изливима захвалности госпође Пешић због стављања на листу Чедомира Јовановића и Ненада Чанка.

С ким то полемише госпођа Пешић када у свом одговору – па још све са наводницима који би, ваљда, требало да сугеришу да је реч о супротстављању некој мојој тврдњи – каже: "Наметање ’да нема критике’ се мора јавно жигосати јер устоличује неодговорну власт"? Па зар не примећује да управо она и њени политички пријатељи упорно покушавају да запуше уста и дискредитују сваког ко се усуди да зуцне нешто против једне политичке групације, која је, гле чуда, њена сопствена. Или је, изгледа, право на критику резервисано само за припаднике њене политичке опције? И шта ли тек можемо очекивати уколико се једном домогну власти? Не, госпођо Пешић, свакако нисам ја тај који гуши или било коме ускраћује право на критику, већ, напротив, то чините управо ви и ваши политички истомишљеници када комесарски скачете на сваки глас критике на сопствени рачун и када се искрено или лицемерно – а заиста не знам шта би било горе – ишчуђавате над тим што се "Политика", ето, усудила да штампа један прилог о мржњи на српској политичкој сцени, у којем је, поред осталог, апострофирана и коалиција коју предводе Чедомир Јовановић, Ненад Чанак и Наташа Мићић. (Ја се, рецимо, уопште не чудим што госпођа Пешић без икаквих ограда пише – а "Политика" преноси – да сам ја "председник идеолошке комисије ДСС-а", да народњаци "иду около по Србији и домаћински купују гласове", о Коштуничиној коалицији са радикалима, "коју је и до сада практиковао", или о "Ђинђићевом убиству које је организовала држава".) Дакле, не чудим се, али, као што већ рекох, јесам помало тужан нивоом и неодговорношћу за јавну реч, чак и код наводно репрезентативних представника "европске Србије".

И још само две-три речи о наводима-оптужбама госпође Пешић. Не осмишљавам ја "трећу политичку опцију у Србији" него она реално постоји (заправо, постоји и много више од три опције, али се све друге намерно маргинализују и потискују са јавне сцене, ради стварања вештачки заоштрене ситуације "ми" или "они"). Не "умивам" ја радикале, него сам само, скупа са многим другим колегама, објективно констатовао да су они у периоду 2004-2005. показивали јасне знаке трансформације у правцу једне системске, национално конзервативне странке – баш као што сам последњих месеци, далеко пре Шешељевог штрајка глађу, први указао на тенденцију "решешељизације" СРС-а. (Уосталом, да се претходно нису мењали, не би сад имали на шта да се враћају.) Најзад, далеко од тога да ја "негирам постојање друге Србије", а што је у тексту госпође Пешић наведено као "трећи задатак" мог "идеолошког сервиса". Не, ја само верујем да никаква партијска, идеолошка или национална припадност не могу представљати алиби, оправдање и изговор за лаж, примитивизам, криминал и злочине. И верујем, тачније, сигуран сам, да се такве ствари – примитивизам, лаж, криминал и психопатологија – више или мање, могу наћи у свакој политичкој опцији и у свакој Србији, Хрватској, Америци или Русији. А бојим се да из начина на који госпођа Пешић размишља и говори следи да би припадност "другој Србији", или, прецизније, чланство на листи Чедомира Јовановића, требало да представља аутоматско чистилиште од свих прошлих и будућих грехова, и да су криминал, лаж и примитивизам некако мање лоши и мање ружни уколико су у служби узвишених "еврореформских" циљева и евроатлантских интеграција.