Обама није социјалиста

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Професор Богдан Денић је „амерички социолог југословенског порекла“, како о њему наводи одредница у „Википедији“. Рођен је 1929. у Софији, где су му родитељи, „српског порекла“, били на дипломатској служби, да би 1946. са оцем, чланом Краљевске владе у изгнанству, емигрирао у Америку. Професор Денић, који је у младости био и металски радник, 12 година је био шеф Катедре постдипломских студија социологије на Градском универзитету Њујорка. Кооснивач је и данас почасни председник Демократских социјалиста Америке и њихов стални представник у Социјалистичкој интернационали. Своје време последњих година дели између Њујорка и Супетра на Брачу, у Хрватској, одакле води Транзицију за демократију, невладину организацију која филијале има у Београду, Загребу, Сплиту и Приштини. Професор се радо одазвао молби да за „Политику“ изнесе своје виђење прилика у данашњој Америци.

Како доживљавате покрет „Окупирај Волстрит“ – шта мислите о узроцима његове појаве и дометима?

Од свог скромног и несвакидашњег почетка, покрет „Окупирај Волстрит“ је превазишао сва очекивања. Траје већ дуже, подједнако у Америци и у највећем делу индустријализованог света, него што су његови највећи ентузијасти надали.

Од у основи генерацијског протеста, налик студентским демонстрацијама у Паризу 1968, он се преобразио у нешто много артикулисаније и много шире. Многи синдикати, који досад нису баш подржавали студенте и „хипи“ директне акције, пружају јаку подршку „окупацијама“.

Ово се делимично може објаснити широким, тек зачетим осећајем огорчења данашњим политичким приликама, а изнад свега одсуством политичких алтернатива или чак алтернативних визија како би свет могао и морао да буде организован. Демонстрације су зато израз гнева због неправди система, чији мудраци деценијама већ говоре да не може да буде другачији.

Први пут после много деценија у Америци се јавно расправља о манама система као таквог. Шта је по вашем мишљењу то изнудило?

„Окупације“ су закаснела реакција на глобалну победу неолиберализма. Тај неолиберализам се у политици, од владајућих партија и опозиције, представља као једина опција. Његова победа је у толикој мери тотална да чак и номинално социјалдемократске или социјалистичке партије прихватају основне премисе капитализма слободног тржишта.

Демократска левица у индустријализованом свету се повукла толико далеко од својих реформистичких програма да данас изгледа радикално или екстремно да се чак и говори о Кејнзу и његовом програму.

Будимо искрени, нема више аутентичних реформистичких партија које би оспоравале доминацију капитала и супротставиле се офанзиви светских размера на скромне елементе социјалне државе за које се раднички покрет изборио током Хладног рата. Све је то на удару, а радничке и социјалдемократске партије само се супротстављају темпу и дометима смањивања социјалних програма и заштите. Готово сви прихватају да ће млади данас имати неизвеснију будућност од оне која је била пред њиховим родитељима. Њима и нама се говори да та кресања представљају одговорну политику.

Неки аутори сматрају да су растуће неједнакости у овом друштву, енормна концентрација богатства у рукама један одсто најбогатијих Американаца, пре свега резултат политичког „шримовања“ система које се спроводи још од Роналда Регана. Да ли се слажете с том оценом?

Суморна политичка и економска сцена у САД и Западној Европи само се незнатно разликује од од оне у деловима Латинске Америке, Индије и Кине. Али оно што је најгоре, то је што нико не нуди неку велику визију боље и праведније будућности, нема оне наде коју су својевремено генерацијама нудили социјалдемократије и комунизам. Једина реакција је чиста индигнација.

Огорчење изазива чињеница да један одсто становника постаје све богатији, док средња класа полако нестаје, а сиромашни постају све сиромашнији. Да ствари буду још горе, садашњи богаташи и супербогаташи нису више они индустријски капиталисти који стварају и богатство и солидна и добра радна места. То су финансијери и банкари који су систематски допринели деиндустријализацији САД и Велике Британије, а сада настоје да тај модел извезу и у остатак развијеног света.

Банке које су доказано допринеле великој рецесији награђене су великом помоћи државе овде у Америци. Логична акција би била да су оне преузете јер су се очигледно показале неодговорним. Или је новац који им је дат могао да буде искоришћен за масовно запошљавање у обнови америчке застареле инфраструктуре, изградњом система за масовни јавни транспорт или стварањем алтернативних извора енергије, како би смо прекинули зависност од увозне нафте.

Те паре су могле да буду искоришћене и да се милионима Американаца омогући да задрже своје куће и станове и купују ствари које би одржале запосленост. Ништа од тога није учињено.

Како оцењујете учинак председника Обаме? Његов избор је подстакао велика очекивања, али су многи данас разочарани?

Председник који је изабран на таласу велике наде, показао се забринутијим за Волстрит и велике банке него за своју изборну базу. Обама чак ништа није научио ни из успеха сопствене владе у обнови „Џенерал моторса“, „Крајслера“ и „Форда“ – уместо тога он одржава своју „одговорну“ политику несупротстављања богатима и банкама.

То није чак ни опортунистичка политика – таква политика би бринула о сопственој бази, помогла би синдикатима и охрабрила их да га подрже и 2012. Уместо тога, он их је у великој мери антагонизовао и ту грешку учинио још већом заплашивши друге важне групе оних који су природно били за њега, као што су пензионери.

Конзервативци нападају и саме темеље социјалне сигурности и здравствене заштите?

Очигледно је да републиканци у Конгресу неће прихватити никакво повећање пореза. То значи да су на дневном реду само кресања, кресања и кресања буџета. Укупно дејство тога биће теже него што би иначе било зато што су што републиканци и неке конзервативне демократе већ најавили да неће прихватити суштинска смањења веома пренадуваног буџета Пентагона.

Због тога ће на удару бити програми социјалне сигурности и медицинске заштите за старије становништво. С обзиром на широку популарност ових програма, као и на колапс приватних шема здравственог осигурања и пензијских фондова, намеће се питање зашто републиканци инсистирају на тако деструктивној политици.

Зашто се десница толико окомила на Обаму?

Постоје два одговора, подједнако ружна. Први је расизмом инспирисана мржња према црном председнику код конзервативних политичара и њихових бирача. Та мржња у неким случајевима достиже невероватне размере. Пример је идиотска „рођенашка“ пропаганда која, упркос свим документима који говоре супротно, тврди да Обама није амерички држављанин. И не само то. Многи су уверени и да је он муслиман (његово средње име је муслиманско, по оцу) и, наравно, да је прикривени социјалиста.

Као почасни председник Демократских социјалиста Америке, ја читаоцима „Политике“ могу да поручим да, нажалост, Обама није социјалиста.

Други разлог је за овакво понашање републиканаца је да они желе општу блокаду свих владиних функција, осим, наравно, оних репресивних, у уверењу да ће им то помоћи да 2012. поразе Обаму.

Како видите еволуцију америчке унутрашње политике у непосредној будућности?

Можемо се једино надати да амерички бирачи нису толико искварени потрошачком масовном културом да би гласали за републиканце у Конгресу и за републиканског председника. То више није она конзервативна партија из времена Ајзенхауера или Никсона. Ова је опасност за Сједињене Државе, а, с обзиром на важност Америке у глобалној економији, опасност је и за свет.

*

-----------------------------------------------------------

Шамари десници

Шта мислите о недавним изјашњавањима бирача у неколико америчких држава, која указују да се Американци ипак дистанцирају од деснице?

Избори и референдуми одржани почетком новембра су оштри, веома оштри шамари политичким претеривањима републиканаца и Чајанке. У Охају, синдикати су с маргином од готово два према један одбацили законе који смањују њихова права. Прошле недеље није реизабран најдеснији републикански сенатор у Аризони, а солидне победе остварили су прораднички кандидати у Њу Џерзију и Висконсину. Чак и у најконзервативнијој држави, Мисисипију, на референдуму је поражен напад на право жена на абортус, који је имао подршку Чајанке, републиканаца и верске деснице. То показује да „окупације“ одсликавају растуће незадовољство досад тихе већине, оних 99 одсто.

-----------------------------------------------------------

Реганизам и тачеризам

Глобални монопол идеологије неолиберализма данас је зачуђујући с обзиром на одсуство емпиријске базе за ту догму. Током дугих деценије пре реганистичког и тачеристичког напада на компромисе о социјалној држави у Европи и Северној Америци, имали смо четврт века постојаног раста продуктивности праћеног подједнако постојаним растом животног стандарда. Од средине седамдесетих, имамо међутим стални пад или стагнацију стандарда и друштвене сигурности радног становништва у целом индустријализованом свету.