Слушати: народ и критичаре

Нема такорећи никога ко познаје Србију данас а да се неће сложити да је она, упркос сталном говору о равномерном развоју и некаквој правди, заједница неравноправних локалних средина – од неразвијеног Трговишта и њему сличних, па до општина у којима стандард ипак буја! Имају ли надлежни, па и председник државе, пред собом карту Србије са „нацртаним” свим општинама (и „општиницама”), са бар основним подацима: број становника, број запослених, али, зашто не – и оних у иностранству, уживалаца домаћих (па и иностраних!) пензија, ресурси у пољопривреди…? Посебно би било занимљиво да се провери по ком основу су одобраване инвестиције, усмеравани страни инвеститори, ко стоји иза гламурозних школских, а, нажалост у време кад се понегде и гладује, спортско-рекреативних и других објеката...

Сиромаштво и осећање бесперспективности нису – да и ту заблуду уклонимо – само „привилегија” југа Србије, Санџака и сл. већ, нажалост и многих крајева по Шумадији, Поморављу, па и Војводини. Открио би председник – знамо конкретно – „мангупе у својим редовима” на многим и у многим местима, иза измишљених „неразвијених” средина, грађења нових фабрика на ледини иако, и то деценијама, по другим местима зврје некада познате индустрије, а хиљаде незапослених стручњака бога молe за било шта! Добри команданти, ако желе да победе у биткама, тако осматрају и своје положаје, али и ниже старешине... У народним изрекама (по Вуку) је и она: Да „ми није криво на мало већ – на неправично”!И Кутузов је победио Наполеона слушајућиобичногвојника, а не налицкане генерале око себе...

Приближавају се избори, па владајуће странке прво треба баш тамо где су, неке и по два – три пута освајале власт, да немилосрдно провере чврстину својих позиција, а, богме – и многа Потемкинова села. Јавне су приче о томе како се и те како, још увек, први људи уграђују у сваку нову инвестицију, злоупотребљавају муку због незапослености, а отворено се говори да „ако немаш горе неког свог”, џаба ти што ти је тек сваки пети- шести запослен. Председнику државе сугеришемо тим поводом да дурбин прво усмери на страначко-државни врх, па онда – ка свему другом! И да не слуша прваке своје странке, већ народ и критичаре. Тако је учио још Ниче: да је неслагање знак цивилизације!

*Књижевник