Нафта за под мишку

Када би се организовало такмичење под називом "Једном и никад више", чији би смисао био да се пронађе град у који нико не жели да се још једном врати, скоро је извесно да би победио – Јакутск.

Нема тежег места за живот на земаљској кугли!

Јакутск je главни град слабо насељене руске републике Јакутије. Просторно гледано, Јакутск је зрно грашка на фудбалском стадиону, јер три и по милиона квадратних километара Јакутије су колико и цела западна Европа, а укупно на том леденом непрегледу живи само један милион становника; у главном граду 150.000.

Јакутск је буквално богу иза Москве. Мерећи по часовнику, од Сурчина до Шереметјева лети се скоро три часа, а лет Москва–Јакутск траје целих девет, и осим авиона нема другог пута, ни пруге ни асфалта. Сем – кад се заледи река Лена и претвори у аутопут: најбржи друм на свету, гладак као стакло. А најближе насељено место је удаљено хиљаду километара.

Зима траје пуних десет месеци (од септембра до јуна). Све до минус шездесет сматра се нормалном температуром, међутим, кад се пређе шеста децимала школе се затварају и ретко се излази из куће. Најнижа измерена температура је минус 85. Народ чека да "отопли" бар до минус десет па да изађе на језеро, разбије лед и породично се плакне, иначе, нема купања. Ретко који стан има бојлер, чека се градска топла вода која често не стиже редовно. Зато се каже да је Сибир место за праве мушкарце. Невероватан је податак да се годишње три хиљаде људи смрзне, међу њима већина алкохоличара: они само седну на снег. Градски превоз је бесплатан, да бескућници негде имају да се склоне.

Летња отопљавања се не дочекују с радошћу јер се тада ваздух препуни комарцима и мушицама разних фела. Зими је барем чисто. Сматра се да је здравље осигурано ако нема промаје, тако да се станови не луфтирају. Због хладноће у зграде се улази кроз троја врата а прозори су закуцани. Мало заудара, али је топло, што је најважније. Још ако је нос запушен – нема проблема.

Слој замрзнуте земље износи десет метара, па када дође летње раскрављивање земља се подигне – да не би однела темељ. Зграде су подигнуте као сојенице, два метра изнад земље. Игра са отопљавањем леда важи и за мртваце: не сахрањују се до пролећа, а и тада се ледена земља копа динамитом. После десет година, када се отвори гроб, мртац је очуван као мумија, само што не проговори.

Пољопривредне културе не успевају; килограм трешања кошта 35 долара, килограм купуса 5-7. Правећи хронику постсовјетског Сибира, руски писац Роман Сенћин у књизи "Минус" открива једну велику истину: "Кад сам био млад много сам размишљао о томе и мучио се идиотским питањем: који је смисао живота. Тек сам недавно схватио да је смисао живота у набавци хране. Путеви су различити, али циљ је исти".