Врата спаса – агроиндустријa?

Наши „модернисти”, поводећи се за страним, тврдили су да је прошло време индустрије, да је на дневном реду „постиндустријско друштво”, засновано првенствено на услугама. Наши „реалисти” узимају да је страдање индустрије готова ствар. Рачунају да осиромашена Србија нема средстава за њено оживљавање. Ту могу помоћи само страна улагања.

Одатле закључак: „Пољопривреда је наша шанса”! Они превиђају да само индустријски развијене земље могу да издашно финансијски помажу ову привредну грану.

Светска привредна криза освестила је стране „модернисте”. У САД, које су сматране првим „постиндустријским друштвом”, утихнуле су успаванке о „послеиндустријском друштву”.

И код нас је постало јасно да је главни узрок наших економских невоља страдање индустрије. Вредност индустријске производње Србије данас је мања од половине њене вредности из 1989. године. Шта треба да буде замајац поновне индустријализације Србије?

Основне стратегије, у досадашњем искуству, биле су: ,,стратегија опште индустријализације” и „стратегија нишâ”. Велике земље, које су имале довољно средстава, следиле су прву стратегију: САД, Немачка, Јапан, Кина. Најпознатији пример „стратегије нишâ” је Француска. Она је усредсредила средства на неколико важних области с високим технологијама.

Србија је после Другог светског рата веома успешно применила теорију „полова развоја”: енергетика, електронска, аутомобилска, хемијска и текстилна индустрија, црна и обојена металургија и пољопривреда. Oваква стратегија развоја je заслужна што је Србија имала структуру привреде која јој је омогућила да преживи и eкономску блокаду и агресију.

Чини се да је повратак стратегији „полова развоја” пут спаса за Србију. С обзиром на оскудицу у капиталу и друге невоље које притискају привреду и друштво, ми данас можемо да отпочнемо самоспасавање усредсређивањем главних напора на два „пола”: енергетика и агроиндустрија.

Разлози за избор енергетике као једног од два замајца обнове индустрије су очигледни. Прво, чим би оживела индустрија, настала би несташица електричне енергије, јер за последњих 25 година није изграђена ниједна нова електрана. Обезбеђивање енергије је претпоставка обнове индустрије. Друго, енергетика је најмање страдала, сачувала је високостручни кадар.

Избор агроиндустрије као другог „пола” обнове индустрије одређен је низом економских и социјалних разлога. Агроиндустрија је капиталом мање интензивна од других грана индустрије. Затим, мање је увозно зависна, будући да је заснована на домаћим сировинама. Оживљавање прехрамбене индустрије и прераде индустријског биља ширило би тржиште за индустрију пољопривредне механизације, вештачких ђубрива, средстава за заштиту биља, као и других грана индустрије.

Социјални разлог за обнову агроиндустрије је од далекосежног значаја. Најпре, ова делатност је радом интензивна што је у земљи с високом стопом незапослености и обиљем високостручне радне снаге од битног значаја. Потом, оживљавање индустрије прераде пољопривредних производа проширило би унутрашње тржиште пољопривредних производа.

Домаће тржиште пољопривредних производа је разграђено. Пропадање индустрије сузило је унутрашње тржиште. Битно је опала домаћа тражња пољопривредних сировина за прехрамбену и текстилну индустрију. Пољопривредни комбинати су пропали – с часним изузецима (ПКБ).

На домаћем тржишту пољопривредних производа монопол је прешао на страну тражње. Накупци и хладњачари диктирају цене. Неорганизовани пољопривредници нису у стању да заузму одговарајуће место на страним тржиштима. Поштујући начело наслеђено из Римског права „Правда је сваком своје дати”, ваља подсетити да наша држава настоји да помаже пољопривредницима. Даје субвенције и откупљује неке пољопривредне производе. Управо је у току запошљавање агронома по селима о трошку државе. Међутим, укупна помоћ пољопривредницима служи као прва помоћ – да одрже главу изнад воде. За већу помоћ држава нема пара. Услед страдања индустрије остала је без одговарајућих извора прихода.

Пратећи муке наших воћара, сетио сам се посете воћарској задрузи код Орлеана у Француској. Сви чланови задруге произведено воће утржују преко ње. Задруга је засновала сопствену хладњачу. Произвођачи воћа су тако заштићени од уцена и накупаца и хладњачара. Истина, и држава је при руци. Близу задруге је испостава државне Пољопривредне банке (Crédit agricol) која одобрава повољне кредите.

Једва да има смисла понављати да је обнова индустрије једини пут за превладавање економских и социјалних невоља. А обнова прехрамбене индустрије може да буде спас за село од расељавања и демографске агоније.

Eкономиста