Vrata spasa – agroindustrija?

Naši „modernisti”, povodeći se za stranim, tvrdili su da je prošlo vreme industrije, da je na dnevnom redu „postindustrijsko društvo”, zasnovano prvenstveno na uslugama. Naši „realisti” uzimaju da je stradanje industrije gotova stvar. Računaju da osiromašena Srbija nema sredstava za njeno oživljavanje. Tu mogu pomoći samo strana ulaganja.

Odatle zaključak: „Poljoprivreda je naša šansa”! Oni previđaju da samo industrijski razvijene zemlje mogu da izdašno finansijski pomažu ovu privrednu granu.

Svetska privredna kriza osvestila je strane „moderniste”. U SAD, koje su smatrane prvim „postindustrijskim društvom”, utihnule su uspavanke o „posleindustrijskom društvu”.

I kod nas je postalo jasno da je glavni uzrok naših ekonomskih nevolja stradanje industrije. Vrednost industrijske proizvodnje Srbije danas je manja od polovine njene vrednosti iz 1989. godine. Šta treba da bude zamajac ponovne industrijalizacije Srbije?

Osnovne strategije, u dosadašnjem iskustvu, bile su: ,,strategija opšte industrijalizacije” i „strategija nišâ”. Velike zemlje, koje su imale dovoljno sredstava, sledile su prvu strategiju: SAD, Nemačka, Japan, Kina. Najpoznatiji primer „strategije nišâ” je Francuska. Ona je usredsredila sredstva na nekoliko važnih oblasti s visokim tehnologijama.

Srbija je posle Drugog svetskog rata veoma uspešno primenila teoriju „polova razvoja”: energetika, elektronska, automobilska, hemijska i tekstilna industrija, crna i obojena metalurgija i poljoprivreda. Ovakva strategija razvoja je zaslužna što je Srbija imala strukturu privrede koja joj je omogućila da preživi i ekonomsku blokadu i agresiju.

Čini se da je povratak strategiji „polova razvoja” put spasa za Srbiju. S obzirom na oskudicu u kapitalu i druge nevolje koje pritiskaju privredu i društvo, mi danas možemo da otpočnemo samospasavanje usredsređivanjem glavnih napora na dva „pola”: energetika i agroindustrija.

Razlozi za izbor energetike kao jednog od dva zamajca obnove industrije su očigledni. Prvo, čim bi oživela industrija, nastala bi nestašica električne energije, jer za poslednjih 25 godina nije izgrađena nijedna nova elektrana. Obezbeđivanje energije je pretpostavka obnove industrije. Drugo, energetika je najmanje stradala, sačuvala je visokostručni kadar.

Izbor agroindustrije kao drugog „pola” obnove industrije određen je nizom ekonomskih i socijalnih razloga. Agroindustrija je kapitalom manje intenzivna od drugih grana industrije. Zatim, manje je uvozno zavisna, budući da je zasnovana na domaćim sirovinama. Oživljavanje prehrambene industrije i prerade industrijskog bilja širilo bi tržište za industriju poljoprivredne mehanizacije, veštačkih đubriva, sredstava za zaštitu bilja, kao i drugih grana industrije.

Socijalni razlog za obnovu agroindustrije je od dalekosežnog značaja. Najpre, ova delatnost je radom intenzivna što je u zemlji s visokom stopom nezaposlenosti i obiljem visokostručne radne snage od bitnog značaja. Potom, oživljavanje industrije prerade poljoprivrednih proizvoda proširilo bi unutrašnje tržište poljoprivrednih proizvoda.

Domaće tržište poljoprivrednih proizvoda je razgrađeno. Propadanje industrije suzilo je unutrašnje tržište. Bitno je opala domaća tražnja poljoprivrednih sirovina za prehrambenu i tekstilnu industriju. Poljoprivredni kombinati su propali – s časnim izuzecima (PKB).

Na domaćem tržištu poljoprivrednih proizvoda monopol je prešao na stranu tražnje. Nakupci i hladnjačari diktiraju cene. Neorganizovani poljoprivrednici nisu u stanju da zauzmu odgovarajuće mesto na stranim tržištima. Poštujući načelo nasleđeno iz Rimskog prava „Pravda je svakom svoje dati”, valja podsetiti da naša država nastoji da pomaže poljoprivrednicima. Daje subvencije i otkupljuje neke poljoprivredne proizvode. Upravo je u toku zapošljavanje agronoma po selima o trošku države. Međutim, ukupna pomoć poljoprivrednicima služi kao prva pomoć – da održe glavu iznad vode. Za veću pomoć država nema para. Usled stradanja industrije ostala je bez odgovarajućih izvora prihoda.

Prateći muke naših voćara, setio sam se posete voćarskoj zadruzi kod Orleana u Francuskoj. Svi članovi zadruge proizvedeno voće utržuju preko nje. Zadruga je zasnovala sopstvenu hladnjaču. Proizvođači voća su tako zaštićeni od ucena i nakupaca i hladnjačara. Istina, i država je pri ruci. Blizu zadruge je ispostava državne Poljoprivredne banke (Crédit agricol) koja odobrava povoljne kredite.

Jedva da ima smisla ponavljati da je obnova industrije jedini put za prevladavanje ekonomskih i socijalnih nevolja. A obnova prehrambene industrije može da bude spas za selo od raseljavanja i demografske agonije.

Ekonomista