Интелигентан програм

Наша истакнута пијанисткиња Рита Кинка приредила је реситал у новосадској Синагоги. Чини ми се да никада нисам присуствовала интелигентније осмишљеном програму, који је започео са Бетовеновим позним опусом 109, Сонатом у Е–дуру – ретко коришћеном, тзв. љубавном тоналитету, а завршио величанственим,јединственим Шумановим „Карневалом”.

Бетовенова Соната плод је педесетогодишњег композитора и њен интимно-сањалачки, лирски тонус, сасвим одговара уметничком сензибилитету пијанисткиње.

У завршном ставу, једном од најпоетичнијих Бетовенових епилога, који је Ромен Ролан назвао „напевом срца” – остварен је слободан тип варијација у којима се мења структура, обим и жанр, али не и карактер теме, сасвим блиске оној из циклуса „Далекој драгој”, на стихове данас заборављеног песника Алоиса Јајтелеса, у којима се љубавна чежња преплиће са сценаријом природе, где смо, у интерпретацији Рите Кинке, а у преради Франца Листа, готово могли да чујемо и речи ових шест песама. Тиме је она повезала и треће дело у првом делу програма, монументалну Листову фантазију сонату „После читања Дантеа” којом завршава његов сјајни други циклус „Година ходочашћа”, интерпретирајући је у пароксизму страсти, кроз небеско озарене трилере и моћне, речите градације, ипак без икакве грубости.

Други део концерта Рита Кинка је посветила свом недавно преминулом професору Душану Трбојевићу, код кога је магистрирала и великану нашег глумишта, Петру Краљу, који је отишао са овога света на дан њеног реситала. А „Одјеке” – најлепшу српску клавирску композицију, а чини ми се и најлепше клавирско дело XX века, Василије Мокрањац је посветио пријатељу и колеги Душану Трбојевићу.

Рита Кинка добила је награду за њихову најбољу интерпретацију још 1983. на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду, понирући са годинама још дубље у древну интиму средњовековног византијског духовног напева који је инспирисао композитора за стварање ове крајње рафиниране тонске слике пуне боја и трептаја срца и аутора и интерпретаторке.

У последњим тактовима, после свих оних продора звука готово оркестарске сонорности стигла је до лебдећих, трансценденталних простора Мокрањчеве поеме. Најзад, у обимном Шумановом „Карневалу” у коме су се нашли и ликови из „Комедије дел арте” и њему блиски Шопен, Паганини и Кјарина, којој је посветио најпоетичније тонске изливе, а и он сам у двојству нежног Еузебијуса и вехементног Флорестана – Рита Кинка је унела толико личног доживљаја да смо на тренутке и њу могли да сагледамо и осетимо у карневалској поворци.