Inteligentan program

Naša istaknuta pijanistkinja Rita Kinka priredila je resital u novosadskoj Sinagogi. Čini mi se da nikada nisam prisustvovala inteligentnije osmišljenom programu, koji je započeo sa Betovenovim poznim opusom 109, Sonatom u E–duru – retko korišćenom, tzv. ljubavnom tonalitetu, a završio veličanstvenim,jedinstvenim Šumanovim „Karnevalom”.

Betovenova Sonata plod je pedesetogodišnjeg kompozitora i njen intimno-sanjalački, lirski tonus, sasvim odgovara umetničkom senzibilitetu pijanistkinje.

U završnom stavu, jednom od najpoetičnijih Betovenovih epiloga, koji je Romen Rolan nazvao „napevom srca” – ostvaren je slobodan tip varijacija u kojima se menja struktura, obim i žanr, ali ne i karakter teme, sasvim bliske onoj iz ciklusa „Dalekoj dragoj”, na stihove danas zaboravljenog pesnika Aloisa Jajtelesa, u kojima se ljubavna čežnja prepliće sa scenarijom prirode, gde smo, u interpretaciji Rite Kinke, a u preradi Franca Lista, gotovo mogli da čujemo i reči ovih šest pesama. Time je ona povezala i treće delo u prvom delu programa, monumentalnu Listovu fantaziju sonatu „Posle čitanja Dantea” kojom završava njegov sjajni drugi ciklus „Godina hodočašća”, interpretirajući je u paroksizmu strasti, kroz nebesko ozarene trilere i moćne, rečite gradacije, ipak bez ikakve grubosti.

Drugi deo koncerta Rita Kinka je posvetila svom nedavno preminulom profesoru Dušanu Trbojeviću, kod koga je magistrirala i velikanu našeg glumišta, Petru Kralju, koji je otišao sa ovoga sveta na dan njenog resitala. A „Odjeke” – najlepšu srpsku klavirsku kompoziciju, a čini mi se i najlepše klavirsko delo XX veka, Vasilije Mokranjac je posvetio prijatelju i kolegi Dušanu Trbojeviću.

Rita Kinka dobila je nagradu za njihovu najbolju interpretaciju još 1983. na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine u Beogradu, ponirući sa godinama još dublje u drevnu intimu srednjovekovnog vizantijskog duhovnog napeva koji je inspirisao kompozitora za stvaranje ove krajnje rafinirane tonske slike pune boja i treptaja srca i autora i interpretatorke.

U poslednjim taktovima, posle svih onih prodora zvuka gotovo orkestarske sonornosti stigla je do lebdećih, transcendentalnih prostora Mokranjčeve poeme. Najzad, u obimnom Šumanovom „Karnevalu” u kome su se našli i likovi iz „Komedije del arte” i njemu bliski Šopen, Paganini i Kjarina, kojoj je posvetio najpoetičnije tonske izlive, a i on sam u dvojstvu nežnog Euzebijusa i vehementnog Florestana – Rita Kinka je unela toliko ličnog doživljaja da smo na trenutke i nju mogli da sagledamo i osetimo u karnevalskoj povorci.