Рупа у закону

У готово свим аспектима придруживања, ЕУ нам каже: добри су вам закони (или поправите законе), али вам је лоше спровођење. ЕУ је у праву, пуно је примера за неoдговарајуће спровођење закона.Наравно, највише боли тамо где већина грађана може лично да буде погођена – у овом случају ради се о новом закону у заштити права потрошача (ступио на снагу 1 јануара 2011).

Формално, новим законом су уведене кључне европске директиве из ове области и успостављенје правни оквир зазаштиту потрошача по европским стандардима.Такође, закон уводи строже захтеве трговцима који ће морати да о производу који продају дају јасна обавештења потрошачу. Законска гаранција за продату робу и услуге је две године, а у случају недостатка у првих шест месеци потрошач не мора да доказује да није проузроковао недостатак итд.

Суштински, закон још не прате сва подзаконска акта. Нарочито она којаби требало да регулишусанкције за несавеснетрговце ипроцедуру остваривања права потрошача. Ево примера где сам се као потрошач нашао у проблему. Супругину хаљину смо предали на хемијско чишћење, након само једног ношења. Они су је уништили (размазали боје), а нису нас упозорили да тако нешто може да се догоди. Ми смо се жалили, све у складу са правилима фирме,директор је одбиода плати штету;ми идемо даље према регионалном центру за заштиту потрошача, они обављајуразговоризмеђу трговца и нас, али ствар сене помера с места.

Наравно, ја разумем пружаоца услуге хемијског чишћења, он само користи рупу у времену и непостојање аката. Није тако било прошле године када сам у сличномпоступку релативно ефикасно одбранио своја права.Ви ћете се питати, а шта се то променило за годину дана? Ништа, осим закона, субјекта заштите потрошача (непотребно прешло са министарства на невладине агенције – четирирегионална центра за целу Србију), мање активне тржишне инспекције (не зна се шта је критеријум за њен излазак), реорганизације министарства (спајање пољопривреде и трговине) итд.

Кључно је наравно то што су трговци свесни да санкције за њихово понашање не постоје, а самим тим ни закон не може да се примени. Поједностављено речено, за трговце не постоји бич, а и цела процедура заштите права потрошача је непотребно измештена из министарства. Ко још верује да невладине организације (центри за заштиту потрошача) могу да натерају трговца да плати штету?

Изгледа да су потрошачи стварно заборављени.Како променити ствари? Добар пример је нови закон о заштити права корисника финансијских услуга, тј. његова имплементација која се огледа кроз нови начин понашања до скоро недодирљивих банака.Иако сам професор, овог пута ,,дозвољавам” преписивање, једног од другог државног органа.

*Професор Економског факултета БУ