Муке са законом о националним саветима

Суботица – Шест мањинских странака Мађара, Хрвата и Словака упутило је писмо премијеру Мирку Цветковићу, у којем предлажу промену Закона о националним саветима и сугеришу да национални савети треба да постану „органски део представничког система”. Према њиховој замисли, национални савети требало би да буду представничка тела која ће на легитиман начин формулисати и заступати основне мањинске интересе око очувања националног идентитета.

Писмо премијеру потписали су Андраш Агоштон у име Демократске странке војвођанских Мађара, Арон Чонка у име Демократске заједнице војвођанских Мађара, Ласло Рац Сабо, председник Грађанског савеза Мађара, Балинт Ласло у име Покрета мађарске наде, Јан Паул у име Словачке странке и Ђорђе Човић, председник Демократске заједнице Хрвата.

Ово писмо је последње у низу захтева да се преиспита и промени Закон о националним саветима националних мањина, донет средином прошле године. Љубица Киселички, помоћница градоначелника Суботице, већ је оценила закон као „недоречен и суманут, незабележен у историји цивилизације”. Министар Милан Марковић је такође на седници скупштинског Одбора за међунационалне односе оценио да је закон „лош и да на дужи рок тај документ неће дати резултате, док би за промену био потребан широки консензус”.

Ипак, у стриктну одбрану закона стаје Мађарски национални савет на челу с др Тамашем Корхецом, који се сматра и једним од аутора овог закона, и који је недавно најавио да ће предузети све законски расположиве мере како би заштити своја права.

– Дуже од годину дана блокирана су наша права да дамо чланове управних одбора установа културе и школских одбора и морамо да реагујемо, јер наше време чекања је прошло – изјавио је др Корхец.

Закон о националним саветима од почетка је трпео критике; прво малих мањинских странака које су тврдиле да приликом сачињавања посебних бирачких спискова, веће партије с разгранатом инфраструктуром долазе до података које ће користити на изборима, те да би држава требала да сачини посебан мањински бирачки списак.

Након што су окончани избори за националне савете, њихово право је било да одреде установе културе, образовања и информисања које су за њих од посебног значаја. За њих могу да траже оснивачка права или место у управном, односно школском одбору. Национални савети су то листом и учинили и онда се показало да поједине културне установе и по четири или пет мањина сматра изузетно важним за своје националне интересе. То би значило да се њихови управни одбори проширују за толики број чланова, а то је практично доводило до тога да су представници мањина бројнији од представника оснивача у телу које је требало управо да оствари права оснивача на контролу рада уставном.

У Суботици је онда предложено да се национални савети међусобно договоре па да дају једног представника, међутим, то није прихваћено. Ова ситуација „решена” је тако да ништа није промењено. Оснивач, односно град који је требало актом о оснивању да одреди број чланова управног одбора, то није учинио, а када нема акта о оснивању, установе не могу да донесу ни остале своје акте. Тако сада све установе културе раде у несагласју са Законом о култури и Законом о националним саветима.

У школским одборима ситуација је била још необичнија, јер су мањински савети имали право да предложе сва три члана који припадају оснивачу, односно граду. Киселичка је тврдила да то потпуно дезавуише грађанску државу и права њених грађана у корист мањина. – На изборе за Мађарски национални савет изашло је око 11.000 Суботичана, односно 7,6 одсто становништва. Може ли неко са оваквом подршком да преузме кадровску политику целокупног средњег школства, преузме будућност нашег града, поготово што се две трећине младих људи школује на српском и хрватском језику – упитала је тада Киселичка.

У Сенти је, рецимо, тек из седмог пута изабран директор Гимназије, јер се никако нису усагласили покрајина и Мађарски национални савет.

Александра Исаков