Кандидатура и смак света

Један за другим, министри иностраних послова земаља чланица ЕУ и други званичници из Брисела, рекло би се нервозно, учестало у последње време, као у хору, изјављују да је Србији место у ЕУ, али да мора, што хитније, да се врати за преговарачки сто са Приштином. Исто очекивање има и гђа К. Ештон, али онаверује, подсећајући на заједничку декларацијуиз јула ове године,да ће председник Б. Тадић и овог пута потврдити „своју лидерску позицију” и утицати да се Србија врати преговорима са Приштином.

Стиче се утисак да се, за разлику од ранијих изјава које су, као услов за добијање статуса кандидата, укључивале и имплементацију већ договореног па чак и расформирање тзв. паралелних институција на северу КиМ, сада реторика значајно умањује и углавном своди на обнову дијалога. Да ли је то потврда раније изнете тезе да је у овом периоду Србија, управо због КиМ али не само због њега, важнија Европској унијинего обратно. Стиче се утисак да Брисел почиње да схвата да што се Србије тиче, онаможда може и да причека на статус, поготово сада у израженој преокупираности ЕУ самомсобом, што ЕУ баш и не може,и да је све нестрпљивија за коначно решење проблема КиМ, којиније могуће дефинитивно и на одржив начин решити без Србије, поготово не без Србије изван домашаја ЕУ. И ту је кључ за „даривање” статуса.

Овде у Србији, као да неке политичаре из власти хвата паника шта ће се десити тог фамозног 9. децембра, не знајући шта да кажу збуњеном народу у случају негативног исхода, учестало понављају: „Неће бити смака света ако и не добијемо статус кандидата”. Па наравно да неће. А шта ће бити, хоће ли бити „смака света” или ће нам бити решени сви проблеми ако Србија ипак добије тај фамозни статус? Е па, Србија ће, како ствари сада стоје, постати тај кандидат, без обзира на то да ли ће до тог дана „Д” испунити све што се од ње тражи. Србијаса статусом и без статуса остаје са својим проблемима које мора решавати понајвише сама, својим ресурсима.Оно што евентуално дође са стране скупо ће платити. Евроентузијасти ће славити, олакшаће им се терет на леђима, али ће Србији и даље остати „омча” око врата. Евроскептици, помало тужни, игнорисаће и (или)минимизирати. Резултат: још дубља подела „располућене” Србије.

Евентуалним одлагањем стављања на дневни ред питања давања статуса кандидата, још горе одбијањем предлога ЕК, ЕУ би, поред огромних сопствених проблема, додала себи још један. Изгубила би контролу над влашћу у Србији и шансу да за одређено време не буде у позицији да,као до сада и још израженије,намеће услове и добија уступке о многим питањима, посебно о КиМ. Давањем статуса,ЕУ не губи ништа, даје нешто што мало значи без одређивања датума почетка преговора о учлањењу, а ојачава „тапију” за даље притиске на Србију. Илузија је да приступни фондови, на које актуелна власт обилато рачуна, неће бити такође условљавани чак и више него што је то био случај са другим кандидатима.

Ако паккојим случајем ЕУ, буде ригидна и не „дарује” тај дуго очекивани статус кандидата, што се неће десити осим у случају неког чуда,направиће велику грешку. Признаће своју недоследност у јавним обећањима о проширењу и посебно о месту Србије у ЕУ, чиме губи значајан део свог кредибилитета.Признаће, исто тако, да су њени унутрашњи проблеми, и то не само економске природе већ и унутрашње организације, толико нарасли да је спољни свет, ,,тамо нека мала Србија”, мало интересују. А Србија није узрок кризе у еврозони нити би сутра својом кандидатуром допринела њеном продубљивању.

*Дипломата у пензији