Знање није роба?

Ових дана се међу захтевима присталица блокаде Филозофског факултета у Београду помиње као дугорочни пожељни циљ – право на бесплатно (високо) образовање. Студентске побуне у Београду, Загребу, Лондону имају сличне захтеве и траже да образовање не буде третирано као свака друга услуга. Ово право се заснива на постулату који преноси парола „знање није роба”. Као аргумент за оправданост овог захтева наводи се Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима (ступио на снагу 1976).

Тада је постојала политичка подршка „праву на образовање”, али само је основно образовање стављено у категорију „опште, обавезно и бесплатно”. Данас се идеја о бесплатном студирању изместила у подручје радикалних идеологија необакуњинизма и неомарксизма. Нема политичке странке дуж политичког спектра која се залаже за право на бесплатно високо образовање без два критеријума: меритократски (главни критеријум) и социјални (помоћни критеријум).

Студентска побуна у Београду није добила велику подршку јавности. Зашто је великом броју људи тешко да прихвате ову наизглед племениту намеру? Образовање неко мора да произведе, било додатним средствима из буџета било добровољном разменом. Ова друга опција се појавила као експеримент на тзв. Free University of Liverpool. Ипак, предавачи ливерпулске комуне знања још увек су повезани са званичном институцијом и вероватно ће се вратити старом систему ако не буде довољно (финансијске) подршке за овакав рад.

Изгледа да присталице студентске блокаде у Београду углавном мисле на прво решење, да високо образовање остане део регуларног система, али да буде јавно добро. То значи да треба издвојити већа средства буџета која ће надоместити садашње школарине. Ова идеја не може добити превелику подршку пореских обвезника јер превиђа чињеницу да главна сврха формалног високог образовања није знање већ сертификација. Образовање је одувек било фактор социјално-економског позиционирања. Сертификат ма ког профила високог образовања доноси много више очекиваних предности у односу на дипломе нижег нивоа.

Тако је било и у социјалистичкој ери. У просеку, увек је било боље имати факултет него немати: лакше је запослити се (не нужно „у струци”), дугорочно се остварују већи приходи, а и квалитет живота је бољи. Ако је тако, поставља се питање праведности: зашто би неко одлучио да свој актуелни удео у буџету усмери за нечији бољи животни стандард? Опет, неко би одговорио: „Управо треба учинити образовање бесплатним да би можда неко одлучио да студира ако нема новца”.

Пре неколико деценија се веровало у то да ће „демократизацијом” високог школства бити постигнуто смањење социоекономских неједнакости. Међутим, економија и тржиште рада имају различиту динамику, и није могуће да апсорбују неограничену количину „сертификата”. Постајало је јасно да можда свако знање није роба, али професионализовано преношење знања (образовање) јесте.

Образовни производ има необичну „двојну” природу, да се његова вредност мења два пута: једном када је „испоручено” студенту и други пут када га студент „трансферише”. Све европске владе су се стога окренуле постављању критеријума који ће омогућити да тржиште а не уписне квоте решавају стање на образовном тржишту. Државе Европе постепено уводе школарине, са разним комбинацијама уписних критеријума.

Ако бесплатно студирање није изгледно, да ли су онда реални краткорочни захтеви студената, као што су 48 бодова као граница за бесплатно студирање, укидање рангирања, школарина од три плате? Ови захтеви значе постепено лабављење критеријума успеха, уз истовремено смањење прихода за универзитет (пошто нема подршке за већа издвајања из јавне потрошње).

То можда делује краткорочно повољно, али довело би до ненамераваних последица за саме тражиоце: добиће мање жељеног знања јер ће на факултетима остати наставници који су спремни да раде за три пута мање плате; многи студенти ће изгубити године на студијама уместо у некој другој активности, јер неће бити високих критеријума успешности; коначно, оно што ће сви добити на излазу, диплома, вредеће после неког времена тачно онолико мање колико ће сада уштедети.

Институт друштвених наука, Београд