Натуршчици

У принципу, улоге на филму глуме глумци. Али није увек тако. Понекад је потребно, из овог и оног разлога, да пред камеру стану људи који никада нису ни сањали да ће глумити. Они се зову натуршчици.

Који су то разлози због којих би неко био ишчупан из свог мирног живота и гурнут пред рефлекторе? Намерно употребљавам изразе „ишчупан” и „гурнут”, а ускоро ћу и образложити зашто. Али пре тога одговор на питање зашто би се редитељ одлучио за особу која не зна ништа о глуми уместо да глумачки задатак повери неком професионалцу. Зато што се одређене физичке појаве, форме понашања и начини на који неки људи говоре не могу одглумити. Понекад је потребна баш та боја да би се гледалиште убедило како је то што гледају прави живот а не некаква филмска измишљотина. Натуршчици су, по дефиницији, толико животни да су за поједине сцене, па и филмове незаменљиви.

Ту треба одмах додати децу глумце која су већ сама по себи натуршчици. У принципу, са њима је много лакше радити него са одраслима јер снимање доживљавају као игру па, играјући се глуме, не схватају да при томе стварно глуме. У једном филму имао сам дете које је било апсолутно генијално. Лик који је играло прихватило је као сопствени идентитет тако да практично нисам морао да га редитељски водим. Све док, приликом неког прегледа радног материјала, није видело себе на екрану. После тога је било готово са дететовом глумом. Срећом, то се одиграло на самом крају снимања.

Рад са натуршчицима има неколико специфичности. Прво, они могу глумити искључиво себе. Прави глумци по правилу играју ликове, то јест карактере који се од њих приватно битно разликују. Натуршчици су, напротив, способни да одглуме искључиво оне особе којима су налик. Друго, за разлику од професионалаца, они се не могу увежбавати, њихову игру није могуће побољшавати. Истинити су само у једном једином дублу, по правилу у првом. Сви напори да се касније нешто промени у принципу су безнадежни. Треће, када узмете натуршчика у филм, у озбиљној сте опасности да човеку упропастите живот.

Постоје аутори који целог века раде само са натуршчицима. Чувени француски редитељ Робер Бресон снимио је тринаест ремек-дела а да никада није ангажовао професионалног глумца. Он примети, рецимо, у продавници неког човека чије га понашање асоцира на јунака његовог будућег филма и ангажује га за главну улогу у „Дневнику сеоског свештеника”. Или у пошти, на шалтеру пронађе главну глумицу за „Суђење Јованки Орлеанки”. Када их одабере, он са њима месецима ради. Не учи их глуми, него супротно, навикава их да испред камере живе свој живот.

Код нас сличан поступак негује Желимир Жилник. Иако понекад ангажује глумце, његови филмови су, у ствари, препознатљиви баш по учешћу непрофесионалаца. И сам сам имао прилику да, као натуршчик, наступим у улози задриглог диктатора (редитеља) у филму „Лијепе жене ходају кроз град”. Нека од Жилникових дела су постала антологијска због натуршчика који су у њих унели своје личне судбине и неодољиви приватни шарм („Marble ass”, „Кенеди се жени”).

Не треба ни да помињем можда најпопуларнијег натуршчика свих времена Вуди Алена. И он целог живота игра самог себе, у десетинама и десетинама урнебесних комбинација. Скоро никада није одиграо лик који би се разликовао од њега приватно.

Дужан сам објашњење за јаке изразе са почетка. Извести човека из његове свакидашњице, упалити рефлекторе и снимити га, да бисте касније његово лице пројектовали на огромном биоскопском платну чин је који би лако могао постати морални прекршај. Ретки од њих постану глумци (никоме из Бресонових или Жилникових филмова то није пошло за руком) а повратак назад, у свој свет, без помпе и рефлектора, за натуршчике често представља разочарење, бол, осећање да су издани. Дечак по имену Џеки Куган који је одиграо потресну улогу у Чаплиновом филму „Кид” трагично је завршио као изгубљени, несрећни човек.

И сам самискусио то горко осећање. Пре извесног времена срео самконобара из кафане коју сам често посећивао. Њега сам, не размишљајући, онако по инерцији, ангажовао за епизодицу, практично статирање у улози келнера у неком од својих ранијих филмова. Сада, после толико година, човек који је стајао испред мене био је за непрепознати. Укратко ми је испричао на колико академија је покушао да упише глуму и како му је сваки пут то измакло за длаку. Али, каже, не одустаје, иде даље.

Промрмљао сам нешто као извињење и побегао низ улицу са осећањем да сам из нехата учинио нешто јако, јако сумњиво…