У корист социјалних неједнакости

Високошколско образовање је код нас скупо, нарочито ако се износи школарина упореде са просечним зарадама становништва. Па и ако се упореде са школаринама у другим земљама. У Хрватској су школарине сличне као у Србији, али код нас је скоро дупло нижа просечна плата. Наше школарине су више и од оних у Аустрији и Немачкој, а поготово су више у поређењу са куповном снагом становништва.

Тако да су породице које код нас плаћају школарину у неравноправном и прилично незавидном финансијском положају.

Такође, када анализирамо ко су самофинансирајући студенти у Србији видећемо да је међу њима много већа заступљеност ученика који су завршили средње стручне школе, а они су, према неким другим истраживањима, у просеку, из сиромашнијих домаћинстава. Зато се може рећи да је наш систем финансирања високог образовања, са буџетским и самофинансирајућим студентима, социјално неправедан: ако сте сиромашнији, имате много веће шансе да плаћате школарину, док веће шансе да буду финансирани из буџета, статистички гледано, имају гимназијалци из средњег и високог сталежа. Наравно, то не значи да су сва домаћинства из којих долазе гимназијалци богатија, али поређења показују да разлике у односу на већину стручних школа постоје.

Прилично запањује и податак да наша приватна издвајања, кроз школарине и друго, и оно што држава издваја, заједно чине суму коју у Европи чине само јавна издвајања. То значи да школарине код нас само надомештају оно што држава не улаже у високо образовање. Држава је тако практично препустила високо образовање тржишту на којем факултети узимају од студената колико могу и колико сматрају за потребно.

Зато се и те како осећа потреба за јачим учешћем државе у финансирању, али и у регулисању система школарина. Она би морала да тежи уједначавању школарина на свим факултетима, да не би финансирала само оне који имају добар успех на пријемном и високе оцене него и сиромашне студенте. Јер успех мерен искључиво оценама у великој мери је показатељ социоекономског порекла и могућности које је породица имала да улаже у будућег студента.

Држава би требало да обезбеди и ученицима из сиромашних породица са не тако добрим успехом у школи да могу да наставе школовање. Тиме би она деловала коригујуће, док сада овај систем финансирања подржава репродукцију социјалних неједнакости. Он даје онима који већ имају, а заправо узима од оних који су у јако тешкој ситуацији.

Јер самофинансирајући су код нас, не тако ретко, принуђени да док студирају зарађују новац, а они остају и без било какве подршке, почевши од права на стипендију до субвенционисане исхране и места у студентском дому. Ми тренутно имамо систем где се лежај у студентском дому готово искључиво добија на основу успеха, тј. просека оцена.

Овакав систем се оправдава настојањем да и у Србији буде повећана ефикасност студирања, али образовна политика требало би да успоставља баланс између ефикасности и квалитета, јер циљ студирања није у томе да неко ,,прође кроз факултет” него и да ,,факултет прође кроз њега”. У ствари, наш садашњи образовни систем наглашава ефикасност, донекле занемарује квалитет, а потпуно занемарује социјалну правду.

Кад је реч о платама наставника, разлике у њиховој висини у другим земљама нису тако велике. У Немачкој и Француској универзитетски професори на државним универзитетима су превасходно државни службеници и самим тим њихове плате потпадају под тарифне уговоре које имају запослени у високом образовању. Зато ови наставници имају исте плате, без обзира на то на ком су факултету. А прецизно је регулисано колико и где они могу мимо плате да зарађују. Они се и подстичу да на пројектима запошљавају докторанде и младе стручњаке, а не да те пројекте користе да би себи увећали плату.

Директор-истраживач Центра за образовне политике, Београд