Очи боје дуге

„Очи боје дуге

Сад ми требају

Срце пуно туге да обуздају

Ове ноћи дуге...”

(Dr Iggy)

У последње време нас интензивно застрашују, а неке, како видим и радују, повратком „деведесетих”. А ја, можда одвећ наивна, све нешто мислим да се нешто што није одлазило не може се вратити. Кад се осврнем око себе, рекла бих да је ово што живимо нека врста деведесетих у loop-u (понавља се). Реторика, аудио-визуелни дојам, балвани, недавање Косова, вечите предизборне кампање (са више или мање Шешеља, у зависности од тога колики је билборд или Т-sheart)... Проток времена у Србији може се мерити само ратама кредита или свећицама на торти (вашој или ваше деце) ако вам је до славља. И, наравно, нечим што се зове мандат...

Разлика између реалних деведесетих и ових које нам се, као, враћају, можда се може свести на ону Марксову да се историја први пут догађа као трагедија а други пут као фарса. Ма, нећу сада о томе, не да ми се... Али хоћу о култури. Јер „лепше је са културом”. Можда се неко сећа наведеног слогана из истоимене кампање коју је покренуло Министарство културе деведесетих? Деведесетих је култура, наиме, имала и слоган, па чак и кампању. Наведени слоган ме, неизбежно, баца у контемплацију на тему културе у времену после „деведесетих”. Док је ономад култура била ресор који је припадао владајућој партији у једнопартијској диктатури, данас је она жалосни резултат противприродног блуда различитих политичких субјеката у вишепартијској диктатури, коју неки маркетиншки експерти називају и демократском. А како то, тачно, изгледа? Можда као маховином обрасла скела око Музеја савремене уметности, или као паучина на згради Народног музеја? Као непрестано смањивање буџета за културу до границе апсурда, као изједначавање културних институција са јавним предузећима, као нула динара на позицији за међународну сарадњу Секретаријата за културу града Београда, као потпуна небрига за културу за децу и младе (о овоме бих могла данима!), као принцип негативне селекције, као саучесништво доброг дела културне елите неспремне да заузме став да не би изгубила своју мрву колача који нико није ни испекао, али се сви зато праве да је ваздух који жваћу укуснији од белгијске чоколаде. Као партијски чиновници који заговарају легализам, док у кафанама (пардон, кафићима) креирају „културну стратегију”. Као расподела по квотама, што буџетским, што партијским, као шаргарепа на јако, јако дугачком штапу. „Каква какана кајгана!”, рекао би Јонеско. Али, ево нама – ТАНА-НА-НА (аудио штимунг Бетовeнове петесимфоније)– избора! И док будем цртала Мики Мауса или још боље Картмена на гласачком листићу (јер, реално, само њима могу да поклоним своје искрено гласачко поверење, а да партиципирам у свом животу, ипак, желим), забављаће ме „пењачи на предизборне бине” из редова културних посленика, који се, годинама, дисциплиновано одазивају позивима „из централе”, стављајући свој лик и дело (више лик) у службу оних којима су „задња рупа на свирали” чим предизборни циркус спакује своју живописну шатру. А онда улазимо у нечији нови МАНДАТ (опет Бетовен и опет ТАНА-НА-НА).

„Савладавање страха је почетак мудрости, у потрази за истином као и у настојању да се води достојанствен живот”, каже Бертранд Расел. А страх (у овом случају, од повратка деведесетих) оно је чиме политичка елита држи српски популусу стању потпуне потчињености или опчињености. А места за страх уопште нема. Јер, деведесете су већ ту. И, као што видите, ником ништа...

Са друге стране, радује ме што се чланови бенда Тап 011 тако добро држе, јер, како ствари стоје, насвираће се они још.