Oči boje duge

„Oči boje duge

Sad mi trebaju

Srce puno tuge da obuzdaju

Ove noći duge...”

(Dr Iggy)

U poslednje vreme nas intenzivno zastrašuju, a neke, kako vidim i raduju, povratkom „devedesetih”. A ja, možda odveć naivna, sve nešto mislim da se nešto što nije odlazilo ne može se vratiti. Kad se osvrnem oko sebe, rekla bih da je ovo što živimo neka vrsta devedesetih u loop-u (ponavlja se). Retorika, audio-vizuelni dojam, balvani, nedavanje Kosova, večite predizborne kampanje (sa više ili manje Šešelja, u zavisnosti od toga koliki je bilbord ili T-sheart)... Protok vremena u Srbiji može se meriti samo ratama kredita ili svećicama na torti (vašoj ili vaše dece) ako vam je do slavlja. I, naravno, nečim što se zove mandat...

Razlika između realnih devedesetih i ovih koje nam se, kao, vraćaju, možda se može svesti na onu Marksovu da se istorija prvi put događa kao tragedija a drugi put kao farsa. Ma, neću sada o tome, ne da mi se... Ali hoću o kulturi. Jer „lepše je sa kulturom”. Možda se neko seća navedenog slogana iz istoimene kampanje koju je pokrenulo Ministarstvo kulture devedesetih? Devedesetih je kultura, naime, imala i slogan, pa čak i kampanju. Navedeni slogan me, neizbežno, baca u kontemplaciju na temu kulture u vremenu posle „devedesetih”. Dok je onomad kultura bila resor koji je pripadao vladajućoj partiji u jednopartijskoj diktaturi, danas je ona žalosni rezultat protivprirodnog bluda različitih političkih subjekata u višepartijskoj diktaturi, koju neki marketinški eksperti nazivaju i demokratskom. A kako to, tačno, izgleda? Možda kao mahovinom obrasla skela oko Muzeja savremene umetnosti, ili kao paučina na zgradi Narodnog muzeja? Kao neprestano smanjivanje budžeta za kulturu do granice apsurda, kao izjednačavanje kulturnih institucija sa javnim preduzećima, kao nula dinara na poziciji za međunarodnu saradnju Sekretarijata za kulturu grada Beograda, kao potpuna nebriga za kulturu za decu i mlade (o ovome bih mogla danima!), kao princip negativne selekcije, kao saučesništvo dobrog dela kulturne elite nespremne da zauzme stav da ne bi izgubila svoju mrvu kolača koji niko nije ni ispekao, ali se svi zato prave da je vazduh koji žvaću ukusniji od belgijske čokolade. Kao partijski činovnici koji zagovaraju legalizam, dok u kafanama (pardon, kafićima) kreiraju „kulturnu strategiju”. Kao raspodela po kvotama, što budžetskim, što partijskim, kao šargarepa na jako, jako dugačkom štapu. „Kakva kakana kajgana!”, rekao bi Jonesko. Ali, evo nama – TANA-NA-NA (audio štimung Betovenove petesimfonije)– izbora! I dok budem crtala Miki Mausa ili još bolje Kartmena na glasačkom listiću (jer, realno, samo njima mogu da poklonim svoje iskreno glasačko poverenje, a da participiram u svom životu, ipak, želim), zabavljaće me „penjači na predizborne bine” iz redova kulturnih poslenika, koji se, godinama, disciplinovano odazivaju pozivima „iz centrale”, stavljajući svoj lik i delo (više lik) u službu onih kojima su „zadnja rupa na svirali” čim predizborni cirkus spakuje svoju živopisnu šatru. A onda ulazimo u nečiji novi MANDAT (opet Betoven i opet TANA-NA-NA).

„Savladavanje straha je početak mudrosti, u potrazi za istinom kao i u nastojanju da se vodi dostojanstven život”, kaže Bertrand Rasel. A strah (u ovom slučaju, od povratka devedesetih) ono je čime politička elita drži srpski populusu stanju potpune potčinjenosti ili opčinjenosti. A mesta za strah uopšte nema. Jer, devedesete su već tu. I, kao što vidite, nikom ništa...

Sa druge strane, raduje me što se članovi benda Tap 011 tako dobro drže, jer, kako stvari stoje, nasviraće se oni još.