Млади агросаветодавци

„Фел-о-феје” требало би да значи – главу горе. По једном мађарском филму, којег сам се у животу често сећао – кад год су наилазили тежи тренуци.

Oвих дана права мала армија (углавном младих) агронома креће – у села. Са препорукама, али и са жељама, да се направи макар мали помак у појму „унапређење пољопривреде”. Нема сумње – добар потез друштва. И не само да се запосли најмање 1.500 оних који су утрошили много година и труда како би дошли до диплома. Сада ће добити шансу да се опробају – да практично покажу колико вреди оно што су научили. Највећи број тих (за праксу) почетника – лута! Сваки од њих сигурно „пребира” по глави шта је то што зна (или би требало да зна), шта би требало онима, код којих иде. И, није им лако! Многи од њихнеће баш мирно спавати. И то не само ноћ-две – трајаће то мало дуже. Јер пољопривреда у сваком селу је скуп бар десетак „заната”. У атару, свака њива некако „на своју руку”,шта и коју сорту посејати, како и чиме ђубрити, шта очекивати. У стајама – говеда (краве, телад, јунице, бикови), свиње (крмаче, прасад, товљеници), живина. Из године у годину све теже, све веће разлике. Како је тек са ценама? А трошкови – „инпут” – „аутпут” – гориво-ђубриво-семе…

Искрено речено, ни најискуснијим „агрономским „вуковима” често није једноставно. Поготово ако само „лепршају” избледелим дипломама, траже „заклон” иза њих…

А село к’о – село. У њему свега и свакаквих. Оних (можда и мање), који би да што пре и што више науче, не пропуштају ТВ-аграрне емисије, одлазе на сајмове… Али је и оних (можда још и – више!), који радо постављају питања на која добро знају одговоре.

За младе неискусне агрономе нема „рецептуре”. Нити неког строгог правила, по коме се понашати. Осим, једног старог правила које каже да само упорни успевају. Или како каже једна стара мудрост: није глуп онај који не зна – глуп је онај који неће да учи.

Надам се да су у току припрема нови саветодавци добро схватили: у првих месец-два обићи и упознати што више – људе-домаћине, стаје, њиве. Слушати и гледати, правити белешке, по неком систему груписати проблеме и задатке. Полако наслућивати решења, тражити одговоре у својим књигама, пронаћи искусније колеге, обраћати се својим некадашњим професорима. Радије заједно размишљати о могућим варијантама које би баш за ту прилику биле праве.

А кад прође почетни занос, када се стиша радост новог радног места, не треба очекивати да ће агрономи постићи много. То и није могуће на имањима од три до пет или чак десетак хектара пољопривредног земљишта, са две-три или чак пет крава или крмача.

Али и код највећих подухвата важи правило: мали први корак – велики за човечанство! Овај број нових агронома у пракси могао би да буде велики за село и пољопривреду. Јер пољопривреда Србије вапиje за помаком, да се бар мало „одлепи” са зачеља у Европи, да искористи богатство земље – климе и људи. Да извоз пољопривредних производа од данашњих једва 300-400 дође макар на 1.000 евра по хектару, да се бар мало промени „смер кретања”, да све више становника из градова долази у чиста села и природу. Са поставком „главу горе” пред препрекама!

*Редовни професор универзитета у пензији