Ниже школарине за све студенте

За наше универзитетске професоре може се рећи да су већином врло добро плаћени. То много више важи за факултете попут правног и економског, јер код њих су плате чак на нивоу просечних у врло развијеним земљама, а ако погледате њихову научну продуктивност и укупан рад који се код нас често пребацује на асистенте, онда ћемо видети да ту постоји велики несклад између резултата рада и онога колико су ови људи плаћени.

С друге стране, имамо математичке и друге факултете где је академско особље по платама заиста у незавидној ситуацији. Наши дезинтегрисани универзитети трпе ове велике разлике, с тим што школарине негде служе да би се остварио профит, а негде су оне резултат изразито тешке материјалне ситуације и потребе.

Који би модел финансирања, уместо садашњег, био социјално прихватљивији и на нашим универзитетима? Поменуо бих, на пример, аустријски или онај у неким немачким државама који се своди на то да сви студенти плаћају исте износе школарина, ниже него што су садашње просечне код нас (у Немачкој 500 евра по семестру, у Аустрији нешто изнад 300), али се накнадно од 10 до 20 одсто њих ослобађа плаћања због материјалног статуса. Сви остали плаћају, и то на јединствен државни рачун, тако да се школарине код њих не користе за пораст плата запослених на факултетима.

Такав систем подразумева веће процентуално учешће државе у финансирању универзитета, док би школарине требало да доприносе побољшању квалитета наставе и услова у којима се студира. У овим земљама постоје и механизми на основу којих се може утврдити који су студенти заиста социјално угрожени, а верујем да се такве релевантне информације и код нас могу прибавити.

Школарина је пак распоређена на све остале, чак и на најбоље студенте. Код нас је велики проблем у томе што не можемо да схватимо да и веома добри студенти треба да сносе део трошкова свог школовања јер они по правилу долазе из боље стојећих породица (неки од њих после школовања одлазе у иностранство).

Важно је, међутим, знати да у Аустрији и Немачкој држава финансира само регуларни број семестара (у ствари, плус још два). Али ако студент у том року не заврши онда за наставак плаћа много већу школарину.

Немачко-аустријски систем је и довољно флексибилан да студенти могу да се пребаце са факултета на факултет. Код нас можете да будете буџетски студент само на једном факултету, на оном на којем положите пријемни испит. Тако су млади људи везани готово искључиво за једну институцију без могућности да се предомисле у избору професије а да то добро не плате. Непрактични су и наши пријемни испити на факултетима. У вези с тим, на већини факултета развио се прави бизнис (припремни курсеви), с тим што су свршени средњошколци из других градова (и села) у неравноправном положају у односу на оне који су из тог града.

Решење овог проблема је могуће пре свега увођењем опште матуре коју би чинили стандардизовани тестови (попут садашњих тестова пред упис у средње школе). Тиме би одлука о томе шта ће свршени средњошколац уписати зависила од успеха, талента, а не од висине школарине.

Немачко-аустријски модел је, дакле, и за нас занимљив јер Србија свакако не може имати бесплатно високо образовање, као нпр. нордијске земље. Треба зато направити систем који ће уважавати и ефикасност и квалитет студија, али и успостављати социјалну праведност. Наш садашњи систем можда подстиче ефикасност, али по квалитету студија и нарочито социјалној праведности далеко је од ових циљева.

*Директор-истраживач Центра за образовне политике, Београд