Niže školarine za sve studente

Za naše univerzitetske profesore može se reći da su većinom vrlo dobro plaćeni. To mnogo više važi za fakultete poput pravnog i ekonomskog, jer kod njih su plate čak na nivou prosečnih u vrlo razvijenim zemljama, a ako pogledate njihovu naučnu produktivnost i ukupan rad koji se kod nas često prebacuje na asistente, onda ćemo videti da tu postoji veliki nesklad između rezultata rada i onoga koliko su ovi ljudi plaćeni.

S druge strane, imamo matematičke i druge fakultete gde je akademsko osoblje po platama zaista u nezavidnoj situaciji. Naši dezintegrisani univerziteti trpe ove velike razlike, s tim što školarine negde služe da bi se ostvario profit, a negde su one rezultat izrazito teške materijalne situacije i potrebe.

Koji bi model finansiranja, umesto sadašnjeg, bio socijalno prihvatljiviji i na našim univerzitetima? Pomenuo bih, na primer, austrijski ili onaj u nekim nemačkim državama koji se svodi na to da svi studenti plaćaju iste iznose školarina, niže nego što su sadašnje prosečne kod nas (u Nemačkoj 500 evra po semestru, u Austriji nešto iznad 300), ali se naknadno od 10 do 20 odsto njih oslobađa plaćanja zbog materijalnog statusa. Svi ostali plaćaju, i to na jedinstven državni račun, tako da se školarine kod njih ne koriste za porast plata zaposlenih na fakultetima.

Takav sistem podrazumeva veće procentualno učešće države u finansiranju univerziteta, dok bi školarine trebalo da doprinose poboljšanju kvaliteta nastave i uslova u kojima se studira. U ovim zemljama postoje i mehanizmi na osnovu kojih se može utvrditi koji su studenti zaista socijalno ugroženi, a verujem da se takve relevantne informacije i kod nas mogu pribaviti.

Školarina je pak raspoređena na sve ostale, čak i na najbolje studente. Kod nas je veliki problem u tome što ne možemo da shvatimo da i veoma dobri studenti treba da snose deo troškova svog školovanja jer oni po pravilu dolaze iz bolje stojećih porodica (neki od njih posle školovanja odlaze u inostranstvo).

Važno je, međutim, znati da u Austriji i Nemačkoj država finansira samo regularni broj semestara (u stvari, plus još dva). Ali ako student u tom roku ne završi onda za nastavak plaća mnogo veću školarinu.

Nemačko-austrijski sistem je i dovoljno fleksibilan da studenti mogu da se prebace sa fakulteta na fakultet. Kod nas možete da budete budžetski student samo na jednom fakultetu, na onom na kojem položite prijemni ispit. Tako su mladi ljudi vezani gotovo isključivo za jednu instituciju bez mogućnosti da se predomisle u izboru profesije a da to dobro ne plate. Nepraktični su i naši prijemni ispiti na fakultetima. U vezi s tim, na većini fakulteta razvio se pravi biznis (pripremni kursevi), s tim što su svršeni srednjoškolci iz drugih gradova (i sela) u neravnopravnom položaju u odnosu na one koji su iz tog grada.

Rešenje ovog problema je moguće pre svega uvođenjem opšte mature koju bi činili standardizovani testovi (poput sadašnjih testova pred upis u srednje škole). Time bi odluka o tome šta će svršeni srednjoškolac upisati zavisila od uspeha, talenta, a ne od visine školarine.

Nemačko-austrijski model je, dakle, i za nas zanimljiv jer Srbija svakako ne može imati besplatno visoko obrazovanje, kao npr. nordijske zemlje. Treba zato napraviti sistem koji će uvažavati i efikasnost i kvalitet studija, ali i uspostavljati socijalnu pravednost. Naš sadašnji sistem možda podstiče efikasnost, ali po kvalitetu studija i naročito socijalnoj pravednosti daleko je od ovih ciljeva.

*Direktor-istraživač Centra za obrazovne politike, Beograd