Америци би одговарао слом евра

У позадини светске економске кризе наставља се тихи валутни рат долара и евра. Иако рат није званично објављен, чини се да је битка за уништење еврозоне и евра немилосрдна. Улози су огромни и ако евро опстане, преживи овај велики тест, долар би могао полако сићи са пиједестала водеће светске резервне валуте, могао би изгубити ексклузивитет који већ дуго има и постати само једна од важнијих валута.

Потенцијални економски, али и политички губици које би САД претрпеле у овом сценарију готово су немерљиви. Статус резервне светске валуте даје огромну предност њеном власнику.

Од шездесетих година, када је штампање долара узело маха, а САД полако почеле да губе своју економску надмоћ, долар је, са кратким прекидима, у стању перманентне кризе или пада.

Пад долара нема драматичне последице по америчку економију. Америка се задужује у доларима, купује робу која се углавном исказује у доларима и, по правилу, све што увози доларима и плаћа. За друге земље би пад вредности валуте био огроман проблем, јер би повећао дужнички терет за износ депрецијације и довео до огромног притиска и на цене. Америку овај проблем много не погађа.

Цене нафте и сировина на светском тржишту исказују се и плаћају доларима. Огроман део индустријског извоза азијских земаља, Латинске Америке или Аустралије, на пример, исказан је и наплаћује се (опет) у доларима.

Око половина свих дужничких хартија од вредности је номинована у доларима, а и највећи део берзанских и шпекулативних трансакција се реализује у доларима.

Међународна сива и црна економија, које се увек ослањају на готовински новац, функционишу на долару – 75 одсто новчаница од 100 долара циркулишу ван територије САД. Централне банке око 60 до 70 одсто резерви држе у доларима.

Држава која жели да купи нафту или неку другу сировину, мора имати доларе на располагању. Да би те доларе добила, држава мора продати робу или услуге, дакле мора разменити реалну, тржишно верификовану вредност за зелену хартију.

САД, с друге стране, могу купити нафту дајући за њу хартију која је офарбана у зелено и носи доларски знак, јер та хартија треба свима. Амерички производ је и зелена новчаница. Америка зато не мора превише бринути ни о стању свог извоза или текућег биланса. При томе, ни америчка централна банка се не мора секирати да би тако велика емисија долара могла изазвати инфлаторни хаос – добар део емитованог новца циркулише ван земље и никада се неће вратити у САД. Америка се не мора секирати ни око стања свог буџетског дефицита – њега великим делом и без застоја финансирају странци.

Овакво обиље долара држи и америчке каматне стопе на нижем нивоу од оних у другим западним државама. Амерички дужници, били они држава, били привреда или грађани, имају ниже финансијске трошкове него конкуренција.

Америчка економија је још увек моћна и, наравно, не живи само од штампања новца, али је штампање новца профитабилна допунска активност. Америка живи много боље и троши много, много више него што би то могла да долар није резервна валута. Наравно, ништа не траје довека.

Креирање евра је као свој крајњи циљ имало неповратну интеграцију ЕУ, поступно хармонизовање фискалних политика, али и одбрану од поремећаја који су пречесто долазили са доларске стране. Окончањем хладног рата започео је и период постепене еманципације Западне Европе, која је била већ уморна од своје инфериорне позиције у односу на САД. Стварање заједничке валуте је један од моћних сигнала тог процеса. Упркос свим евидентним слабостима и контроверзама, еврозона има све услове да долару буде такмац.

Од тренутка када је новац изгубио своју златну подлогу, а поготово од када се прешло на систем пливајућих курсева, светски монетарни систем лебди у простору између материјалног света и света езотерије.

Слабости евра проистекле из материјалног света (везане за кризу буџета периферних држава) појачане су снажним и упорним поткопавањем евра које долази из езотеричне сфере. Са те стране се непрекидно доводи у питање реалност опстанка еврозоне, инсистира се на концепцијској промашености и стимулише свеукупна скепса према одрживости зоне. Америчке рејтинг агенције су ту да дају „научну” подлогу општем скептицизму. Ово стање финансијског духа поткопава евро бар исто толико колико томе доприносе и лоше, опипљиве буџетске цифре.

Европа за сада показује збуњујућу неодлучност, повремено и аматеризам у борби са кризом. Та борба се не одвија само у материјалном свету, где се европске државе погађају око величине фонда за стабилизацију. Она се одвија и у езотеричном простору у коме Европа, оклевајући или шаљући контрадикторне поруке, из дана у дан губи медијску битку.

Оно што Европа може изгубити не стаје у књиговодствени рачун. Њој прети да буде разбијена, маргинализована и одувана са светске сцене. Распад еврозоне последично би довео до постепеног урушавања ЕУ. Ако би се то догодило, то би било друго велико државно самоубиство у Европи. (Прво је било самоубиство СССР-а. Jугословенско се не рачуна.)

Небојша Катић

Текст је уз извесна скраћења преузет с блога www.nkatic.wordpress.com