Треба озбиљно да схватимо снове

Португалски језик је као пажљиво и вековима израђивана тканица, стрпљиви прсти и даље свакодневно уплећу безброј нити донетих са многих прекоморских путовања, збирају их у шарену целину, која опстаје управо захваљујући сопственој разноликости. Осам земаља у којима више од 200 милиона људи говори португалским језиком – Ангола, Бразил, Гвинеја Бисао, Зеленортска острва, Источни Тимор, Мозамбик, Португалија и Сао Томе и Принципе представило је своју књижевност и културу на овогодишњем 56. међународном београдском сајму књига. Један језик – португалски, први пут је био почасни гост ове културне манифестације. Међу писцима португалског говорног подручја, који су овом приликом посетили Београд, био је и Жозе Едуардо Агвалуза, аутор романа „Лични чудесник”, објављеног у Графичком атељеу „Дерета”, у преводу Јована Татића.

Ж. Е. Агвалуза, рођен у Анголи, један је од водећих младих књижевних гласова Анголе и познавалац афричке музике и књижевности, а његова књига „Афрички Лисабон”, написана у сарадњи са Фернандом Семедом и Елзом Рош, једно је од најпознатијих дела о афричкој заједници у Лисабону. Агвалуза је већи део живота провео радећи као новинар и писац у Анголи, Португалији и Бразилу. Између осталих признања, добио је португалски Гран при за књижевност, док је његов роман „Књига о камелеонима”, код нас такође објављен у „Дерети”, добио награду часописа „Индепендент” за најбољи инострани роман 2007. године. За исту награду Агвалуза је номинован и 2009. године за роман „Жене мога оца” („Дерета”, 2010).

„Лични чудесник”, пак, књига је која говори о младој студенткињи лингвистике која покушава да проникне у тајну музику португалског језика, од давних времена до данас, заједно са својим старим професором. У разговору са новинарима, на Београдском сајму књига, Агвалуза је открио да је португалски непознаница за многе који њим говоре, али открио и богато наслеђе португалске културе која баштини дугогодишње арапско и афричко присуство на Иберијском полуострву.

– Има много тога што народи који говоре португалским језиком заборављају и не користе, како у Португалији, тако и у Бразилу и другим земљама. На пример присутан је афрички допринос структури језика, као и арапски утицаји. Не заборавимо да су Арапи били у Португалији много пре него што су Португалци дошли у Африку. Данашњи португалски има велики број арапских речи. И банту језици допринели су богаћењу овога језика. Неке афричке речи већ су толико стотина година део наше културе да их ни Португалци више нису свесни. То је једна од тајни које португалски језик поседује – каже Агвалуза.

„Као што ми стварамо језике, и језици стварају нас. Чак и ако то не радимо намерно, сви имамо склоност да бирамо речи које најчешће користимо, и та употреба нас формира или деформише, телесно и духовно... Јер се управо то и дешава – када се за некога или нешто много емотивно вежемо, мало-помало почињемо да попримамо облик те особе или ствари. Мушкарац и његова супруга постају толико слични после педесет година заједничког живота, као да су брат и сестра. Стари пас имитира власников кашаљ”, цитат је из књиге „Лични чудесник”.

Флуидне природе, у складу са културом којој припада, Агвалуза каже да се добро осећа тамо где има пријатеље, некога ко ће га лепо примити, тако да у свим тим местима проналази неке појединости које прихвата као сопствене.

– Ја сам Анголац, и не могу да побегнем од тога, не могу да не носим са собом своју прошлост и своје детињство. Али у свим тим просторима где се португалски говори, себе проналазим управо захваљујући језику – истиче писац.

Агвалузин роман „Жене мог оца”, својеврсна је посвета афричкој музици, и аутор каже да је његова превасходна намера била да представи тај јужни део Африке, који се у ствари налази у једној фази обнове.

– Управо музика игра врло важну улогу у тој обнови. Покушао сам да дочарам виталност афричке културе управо кроз музику, јер је музика најдинамичнија – додао је Агвалуза.

Треба озбиљно да схватамо снове, каже Агвалуза у роману „Лични чудесник”. Да ли и сам живи по том начелу, питање је за нашег саговорника, који одговара:

– У истој овој књизи кажем да је један француски песник сваки пут када би отишао да спава на врата своје собе окачио натпис: „Тишина, песник ради.” Мислим да снови представљају битан део моје списатељске делатности. Често ми се деси да сањам реченице, ликове, а некада и читаве приче. Тако да бих ја исти такав натпис могао да окачим на врата своје собе када идем да спавам. Највећи део прича овога романа измислио сам, али добро је када људи верују у њих, још је боље када ја поверујем у њих.