Александар Аца Мишић

Још један познати, вредни и  упорни новинар, кога су разни таласи бацали са једне на другу обалу узбурканих река, али је увек успевао да се одржи упркос јаким ветровима, постао је незаобилазан и значајан део историје велике и славне "Политике".

Умро је Александар Аца Мишић, наш стриц, тако смо га звали ми, некад млади "Политикини" почетници, а он нас синовцима. И тако све до последњег дана; већ и ми остарели, он само што није крочио у десету деценију.

Ни године, па ни то што су му инвалидска колица постала најважније превозно средство у које није могао да уђе без штака, ни разне друге невоље које су саставни део живота нису га спречили да у петак непосредно пред смрт дође на скупштину Удружења новинара Србије.

Није сачекао, после реферата и дискусије о важним еснафским питањима, да председник удружења Нино Брајовић подели награде колегама који су се истакли у свом радном веку или издвојили од других у прошлој години.

Нисмо приметили када је Александар Аца Мишић отишао не сачекавши крај заседања. Отишао је заувек, у понедељак.

Нико се са нама није опростио тако...

Александар Аца Мишић и овим гестом је показао да му је новинарство било – живот.

А живот му је био пун узбуђења, пријатних и непријатних ситуација, успона и падова.

Био је и у немачком заробљеништву и кад је стигао у ослобођену земљу обрео се у слободној Војводини, паоре и оне пристигле влаковима без возног реда обавештавао о догађањима.

Кад је последњи пут изашао из зграде Министарства спољних послова није обавио задатак курира дипломатске поште. Упућен је на Голи оток, где се "сунчао" док се није "поправио". После ко зна после колико година, кад је већ смело нешто да се прича, испричао нам је шта је рекао управнику логора зашто штрајкује глађу, заједно са другима који су тамновали, а нису били осуђени. "Пита он мене: ’Зашто ти, Мишићу, штрајкујеш?’ ’Не штрајкујем.’ ’Шта не, битанго једна?’ ’Знате, болестан сам, господине управниче. ’Болестан?’ ’Јесте, господине управниче, боли ме стомак.’ ’Шта?’ Истерао ме је из канцеларије".

Од 1950. Александар Аца Мишић постао је "Политикин" и "Политика" његова.

Писао је вести, извештаје, репортаже, највише о здрављу. Успео је до стигне и до Кристијана Барнара, доктора који је први човеку пресадио срце. У Африци је био и због ратова. Кад је убијен Патрис Лумумба нашао се у Конгу. Са Мобутуовим присталицама данима се надмудривао док није добио наређење да одмах напусти зараћене припаднике разних племена: они улазе у хотел, он га напушта кроз улаз за послугу. После се враћа...

Први је летео у борбеном млазном авиону; био је у кавезу с лавовима у београдском циркусу; скакао је у Дунав с панчевачког моста да би проверио како раде спасиоци: није се уплашио ни кад је брзи Дунав хтео заувек да га однесе.

Хоћу да испричам и једну истину о Александру Аци Мишићу који је свакоме помагао и кад се људи за помоћ нису обраћали, нарочито кад је здравље било у питању.

На трећем спрату "Политикине" старе зграде, у Цетињској 1, свађала су се двојица колега. Стари новинарски вук, који је требало да пресуди, окренуо се једном и рекао му: "Синовац, ти си у праву..." После "кратке станке" окренуо се оном другом: "Синовац, и ти си у праву..."

Такав је био Александар Аца Мишић.

                                               ***