Економско успоравање ЕУ и источни грех

Глобална економска криза посебно је снажно погодила ЕУ, али остаје нејасно зашто су ти удари тежи него у случају других развијених економија. Грчки дугови јесу велики, али не могу угрозити ЕМУ (Економска и монетарна унија) и ЕУ. Фискални дефицити и екстерне обавезе свих земаља ПИИГС-а могу угрозити, али не и срушити ову европску грађевину.

Да ли криза пружа алиби за све претходне грешке, јер је она прокажени универзални кривац? На њу се може прикачити ксенофобични „аргумент” о штетним последицама ширења Уније током протекле деценије. Провера ових тврдњи, које се често истичу као аксиоми, захтева суочавање са чињеницама. Најважније показује наредна табела.

Економски раст земаља евро-зоне, мерен њиховим бруто домаћим производом (БДП), био је спор не само деведесетих година, већ и на почетку новог миленијума. Најспорије расте највећа економија – Немачка. Затим наступа период изразите стагнације, тзв. рецесија раста, све до 2006. године.

Случајно или не, економско оживљавање земаља ЕМУ и укупне ЕУ почиње после метафоричког источног греха– пријема осам бивших социјалистичких земаља источне Европе, баш на дан Међународног празника рада, Првог маја 2004.

Двогодишњи опоравак прекида глобална криза 2008, узрокујући стагнацију, после које је следио пад производње. Контракција је опет већа у Немачкој него у Британији, упркос њеној повезаности са извориштем кризе – економијом САД. Због тога је и просечна стопа раста БДП-а земаља евро-зоне у периоду 2003–2010. пала на скромни 1,1 одсто, а у самој Немачкој на свега 0,9одсто! При томе се на први поглед уочава заостајање ЕМУ групе у односу на остатак ЕУ, затим САД и развијене земље у целини.

Истовремено, земље централне и источне Европе, чланице и нечланице ЕУ, укључујући Србију (без Русије и ЗНД), остварују више просечне стопе раста већ током тешких деведесетих. Економски раст ових земаља видно је убрзан протекле деценије, што је несумњиво допринело ублажавању удара кризе на старе чланице ЕУ. Намеће се закључак да би се ЕМУ и ЕУ у целости суочиле са још тежим последицама кризе, али и преткризне атрофије да није било ширења на исток.

На крају, да ли се може разоткрити тајна економског успоравања ЕМУ и ЕУ? Непосредан узрок је спор раст агрегатне тражње. Трговински промет на мало у Немачкој годинама стагнира, што значи да се целокупан раст заснива на страној тражњи. Чак и са немачким извозним перформансама, није могућ знатнији економски просперитет без повећања домаће тражње. Често се заборавља да потрошња покреће производњу, запошљавање и инвестиције, што је ненадмашни Кејнз објаснио пре више од осамдесет година. Зато је добро подсетити се његових речи.

Велики број добронамерних људи у овој земљи сматра да би, у циљу поправљања стања, требало штедети више него обично. Одбијајући да потроше већи део својих доходака, убеђени су да помажу повећању запослености... У одређеним условима овакво понашање било би сасвим исправно, но, на несрећу, данас је потпуно погрешно. Наноси огромну штету и – налази се на супротном крају од истине. Јер, циљ штедње јесте да ослободи радну снагу ради њеног коришћења за производњу станова, фабрика, путева, машина и сличног. Међутим, уколико за те послове већ стоје на располагању огромни вишкови незапослених, штедњом се само још више повећавају постојећи вишкови, односно расте незапосленост. (Џ. М. Кејнз, јануар 1931)

Поставља се питање зашто енормне државне интервенције (четвртина БДП-а у 2008. према подацима Базелске банке) протеклих година нису дале резултате сличне онима из тридесетих година прошлог века? Одговор је једноставан – тај огромни новац није био усмерен на подстицање агрегатне тражње, већ на социјализацију губитака које су направили хазардери – „иноватори” у банкама и на тржишту капитала, посебно хипотекарном. Рачуне њихове инвентивности још увек плаћају порески обвезници.

* Институт економских наука, Београд