Ekonomsko usporavanje EU i istočni greh

Globalna ekonomska kriza posebno je snažno pogodila EU, ali ostaje nejasno zašto su ti udari teži nego u slučaju drugih razvijenih ekonomija. Grčki dugovi jesu veliki, ali ne mogu ugroziti EMU (Ekonomska i monetarna unija) i EU. Fiskalni deficiti i eksterne obaveze svih zemalja PIIGS-a mogu ugroziti, ali ne i srušiti ovu evropsku građevinu.

Da li kriza pruža alibi za sve prethodne greške, jer je ona prokaženi univerzalni krivac? Na nju se može prikačiti ksenofobični „argument” o štetnim posledicama širenja Unije tokom protekle decenije. Provera ovih tvrdnji, koje se često ističu kao aksiomi, zahteva suočavanje sa činjenicama. Najvažnije pokazuje naredna tabela.

Ekonomski rast zemalja evro-zone, meren njihovim bruto domaćim proizvodom (BDP), bio je spor ne samo devedesetih godina, već i na početku novog milenijuma. Najsporije raste najveća ekonomija – Nemačka. Zatim nastupa period izrazite stagnacije, tzv. recesija rasta, sve do 2006. godine.

Slučajno ili ne, ekonomsko oživljavanje zemalja EMU i ukupne EU počinje posle metaforičkog istočnog greha– prijema osam bivših socijalističkih zemalja istočne Evrope, baš na dan Međunarodnog praznika rada, Prvog maja 2004.

Dvogodišnji oporavak prekida globalna kriza 2008, uzrokujući stagnaciju, posle koje je sledio pad proizvodnje. Kontrakcija je opet veća u Nemačkoj nego u Britaniji, uprkos njenoj povezanosti sa izvorištem krize – ekonomijom SAD. Zbog toga je i prosečna stopa rasta BDP-a zemalja evro-zone u periodu 2003–2010. pala na skromni 1,1 odsto, a u samoj Nemačkoj na svega 0,9odsto! Pri tome se na prvi pogled uočava zaostajanje EMU grupe u odnosu na ostatak EU, zatim SAD i razvijene zemlje u celini.

Istovremeno, zemlje centralne i istočne Evrope, članice i nečlanice EU, uključujući Srbiju (bez Rusije i ZND), ostvaruju više prosečne stope rasta već tokom teških devedesetih. Ekonomski rast ovih zemalja vidno je ubrzan protekle decenije, što je nesumnjivo doprinelo ublažavanju udara krize na stare članice EU. Nameće se zaključak da bi se EMU i EU u celosti suočile sa još težim posledicama krize, ali i pretkrizne atrofije da nije bilo širenja na istok.

Na kraju, da li se može razotkriti tajna ekonomskog usporavanja EMU i EU? Neposredan uzrok je spor rast agregatne tražnje. Trgovinski promet na malo u Nemačkoj godinama stagnira, što znači da se celokupan rast zasniva na stranoj tražnji. Čak i sa nemačkim izvoznim performansama, nije moguć znatniji ekonomski prosperitet bez povećanja domaće tražnje. Često se zaboravlja da potrošnja pokreće proizvodnju, zapošljavanje i investicije, što je nenadmašni Kejnz objasnio pre više od osamdeset godina. Zato je dobro podsetiti se njegovih reči.

Veliki broj dobronamernih ljudi u ovoj zemlji smatra da bi, u cilju popravljanja stanja, trebalo štedeti više nego obično. Odbijajući da potroše veći deo svojih dohodaka, ubeđeni su da pomažu povećanju zaposlenosti... U određenim uslovima ovakvo ponašanje bilo bi sasvim ispravno, no, na nesreću, danas je potpuno pogrešno. Nanosi ogromnu štetu i – nalazi se na suprotnom kraju od istine. Jer, cilj štednje jeste da oslobodi radnu snagu radi njenog korišćenja za proizvodnju stanova, fabrika, puteva, mašina i sličnog. Međutim, ukoliko za te poslove već stoje na raspolaganju ogromni viškovi nezaposlenih, štednjom se samo još više povećavaju postojeći viškovi, odnosno raste nezaposlenost. (Dž. M. Kejnz, januar 1931)

Postavlja se pitanje zašto enormne državne intervencije (četvrtina BDP-a u 2008. prema podacima Bazelske banke) proteklih godina nisu dale rezultate slične onima iz tridesetih godina prošlog veka? Odgovor je jednostavan – taj ogromni novac nije bio usmeren na podsticanje agregatne tražnje, već na socijalizaciju gubitaka koje su napravili hazarderi – „inovatori” u bankama i na tržištu kapitala, posebno hipotekarnom. Račune njihove inventivnosti još uvek plaćaju poreski obveznici.

* Institut ekonomskih nauka, Beograd