Европа тражи нови компас

Италија 275 милијарди евра. Грчка 75 милијарди евра. Немачка 21,7 одсто укупног спољног дуга. Кипар 2,5 милијарди евра. Вртоглаве суме део су збира 8.713 милијарди евра укупно пројектованог дуга и других финансијских обавеза са којим ће се већ од Нове године суочити 17 чланица еврозоне.

У региону који најављује најнижи привредни раст на свету (0,5 одсто), рекордну незапосленост (10 одсто), озбиљан буџетски дефицит (6,3 одсто БДП-а), недозвољено високу инфлацију (око три одсто), поставља се питање ко ће и одакле страним повериоцима у 2012. години вратити дугове.

Европа не нуди одгонетку, али зато има сопствену дијагнозу.

„Дужничка криза еврозоне гурнула је Европу у најтежу кризу од Другог светског рата”, оценила је недавно немачка канцеларка Ангела Меркел, да би у четвртак налаз појачала оценом да је „политичко поверење у Европи изгубљено”.

Да ли је чудо то што данас – након мрачне процене о изгубљеном политичком поверењу – монета еврозоне пада на најнижи ниво у последњих шест месеци (1,32 америчка долара), цена италијанског задуживања достиже историјски рекорд (од осам одсто), а Португалију паралише генерални штрајк, најмасовнији од 1988. године.

Шта да очекује амерички председник Барак Обама на чији позив Херман ван Ромпај и Жозе Мануел Барозо долазе на консултације о европској дужничкој кризи, која увелико угрожава и остатак света? Не изненађује онда ни одлука ММФ-а да следећег месеца крене у инспекцију италијанских финансија без представника ЕУ и Европске централне банке, са којима је до сада смерно сарађивала у „случају Грчка, Ирска, Португалија”.

Ако најутицајнија европска политичарка ипак није претерала у дијагнозама, Европа је онда данас, након већ две године дужничке кризе, тек на старту дугог трагања за излазом из своје незапамћене финансијске, привредне али и политичке кризе.

За почетак, „бриселска фамилија” и њено истурено чедо – еврозона – су данас бледа сенка амбициозне заједнице држава која је на прелазу векова стварала монетарну унију.

У 2000. европски лидери зацртали су да ће од Европе направити „најуспешнију и најдинамичнију, на струци утемељену привреду на свету, способну за одрживи економски раст са плимом квалитетних радних места и већом социјалном кохезијом”, подсећа ових дана први заједнички извештај Лисабонског савета и најстарије немачке Беренберг банке.

Да није било кризе, Европа би и остварила ове циљеве, ако се зна њен привредни узлет, раст запослености и повећана продуктивност пре 2007. године, тврди се у извештају.

Али, када је 2007. дошло до краха америчког хипотекарног тржишта, а 2008. до банкрота Браће Лиман, најстарије банке у САД, политичка елита са ове стране Атлантика дуго није увиђала ни профил ни размере европске карике у банкарско-финансијско-економском преплетају западног света од Другог светског рата.

Шта сада вреди што Џорџ Сорос, легендарни мултимилијардер, берзански спекулант и сарадник банкарске породице Ротшилд, оцењује да је „еврокриза директна последица краха 2008. године”.

Европљани су тада у први мах истицали да их се криза на Волстриту не дотиче, да би затим у новембру 2008. бланко устали у издашну заштиту свих банака које су сматрали значајним за функционисање сопственог финансијског система.

Том приликом „бриселска фамилија” је прихватила канцеларкин предлог да свака европска држава понаособ гарантује за обавезе домаћих банака, а не ЕУ, или еврозона као целина.

Да ли је семе данашњег европског политичког раздора око финансијске кризе тада посејано? Водећи европски политичари још, наиме, не узимају у обзир могућност да су и сами део узрока данашње егзистенцијалне кризе Европе.

Моћним Европљанима тада, 2008, било је неопходно неко време да увиде како моћни банкарски круг функционише по свом коду. Сада се већ зна да 16 водећих европских банака (махом немачких, француских и британских) држи око 386 милијарди долара сумњивих хартија од вредности са међународног тржишта препродаје кредита и некретнина. Та сума је већа од потраживања (339 милијарди евра) које истих тих 16 банака имају на тржишту хартија од вредности Шпаније, Португалије, Италије, Грчке и Ирске.

Отуда и политичка неједначина: колико су европски банкари били искрени у приказивању стања својих књига политичарима који су залегли да их спасавају новцем пореских обвезника? И како ће ове али и многе друге европске банке наплатити део спорних потраживања у иностранству, не само у Грчкој?

Срж европске дужничке кризе јесте питање даље судбине глобалног банкарског сектора у садашњем облику. Отуда данас толика дебата „за или против” пореза на финансијске трансакције, о пожељном нивоу докапитализације банака, профилу еврообвезница, врбовању средстава за Европски фонд за финансијску стабилност…

Стога и сада, у моменту када се берзе отворено кладе у распад еврозоне, па чак и ЕУ, упадљив је изостанак било какве најаве подстицаја привредног раста, програма задржавања младих, укључивања све неопходнијих имиграната у времешној Европи, јачања постојаних енергетских веза са ближим и даљим суседима...

У европској дужничкој драми лидери изгледа још нису одлучили шта је важније спасавати – државе или банке? Међу осиромашеним Европљанима, у међувремену, све је већа стопа самоубистава од избијања кризе.

Није чудо што млади са урушене јужне периферије ЕУ у буљуцима одлазе у печалбу: Европа је на почетку дугог периода економске и политичке метаморфозе.

Тања Вујић

-----------------------------------------------------------

Бразил је магнет за младе

Млади, образовани и динамични Европљани масовно напуштају урушени југ „бриселске фамилије”. Рекордна незапосленост (у Грчкој у 2012. најављују стопу од 26 одсто, а међу младима скоро 40 одсто) и одсуство поверења у скори привредни опоравак главни су покретачи нових европских сеоба, наводи Деметриос Пападеметрију, директор непрофитног Института за политику миграција у Вашингтону.

За школоване Грке испод 35 година обећана земља данас је Аустралија, где одавно живи бројна дијаспора. За иберијску младеж боља будућност лежи у некадашњим шпанским и португалским колонијама, првенствено у Бразилу, Анголи, Мозамбику…

Скоро 80.000 Португалаца је 2009. године добило дозволу сталног боравка у Анголи, преко 60.000 отишло је истовремено у Бразил, скоро 30.000 скућило се у Мозамбику. Између јуна 2009. и новембра 2010, 30.000 младих образованих Шпанаца купило је карту у једном правцу за Аргентину, док се 14.000 сместило у Чилеу и Уругвају. У првом полугођу 2011. емигрирало је већ 28.000 Шпанаца.

Печалбарска логика је једноставна – инжењери почетници у  Португалији данас месечно зарађују највише 900 евра, док у Анголи најмање четири пута више.

Бразил је ипак магнет. Латиноамерички привредни џин (прошлогодишњи привредни раст 7,5 одсто) домаћин је Фудбалског купа 2014. године и летњих Олимпијских игара 2016. године. Бразил увелико регрутује инжењере свих профила за велике грађевинске, архитектонске, електро и друге јавне пројекте, вредне најмање 200 милијарди долара, колико скоро износи и португалски годишњи бруто домаћи производ.

„Одлив младе памети из Европе је најдраматичнија нуспоследица текуће кризе. Европа управо остаје без генерације која би могла да повуче привредни опоравак и развој”, сматра Пападеметрију.

Т. В.

-----------------------------------------------------------

Варнице са Кином

У потрази за спољним савезницима у сопственој кризи, Европа има проблема и са сопственом бирократијом у Бриселу. Међу 50.000 запослених у институционалној машинерији ЕУ, право расуло изгледа влада у Европској служби спољних послова (ЕФАС) коју предводи баронеса Кетрин Ештон, преноси „ЕУ Обзервер”.

На страну то што ЕФАС ускоро прелази у ново здање од 12 милиона евра, од почетка године чак 60 одлично плаћених високих чиновника напустило је ЕФАС, међу њима и троје службеника у кабинету Ештонове дало је отказ. У међувремену, чак половина запослених у Штабу за међународна кризна дејства ЕУ такође је напустило посао ове године.

Две године након што је ЕУ основала ЕФАС, запослени још не знају шта су чија овлашћења, тврди „ЕУ Обзервер” преносећи оцену неименованог извора.

Мањак спољнополитичких а посебно глобално-економских координата приметан је такође и у вишим слојевима европске управе. Неуспела зајмодавна мисија Кини Клауса Реглинга, шефа недавно основаног Европског фонда за финансијску стабилност (ЕФСФ), и потоњи коментари европских званичника очити су пример.

Пред очима злурадих берзи и геополитичке конкуренције, Реглинг је дан после одлуке о оснивању ЕФСФ-а (са прижељкиваним улогом од око 1.000 милијарди евра) у Пекинг отишао и одатле се вратио са празним кофером за помоћ.

Да ли је дипломатска припрема једне тако осетљиве мисије предвиђала јавно одбијање Пекинга да без оклевања финансијски прискочи у помоћ Бриселу са којим већ годинама иначе води мучне преговоре о заштити демократије, интелектуалној својини, извозу ретких руда, економској експанзији у Африку?

У наставку, Жан-Клод Јункер, премијер Луксембурга и председник Еврогрупе, упозорио је Пекинг да ЕУ неће пристати ни на какве економске или политичке уступке зарад евентуалне кинеске финансијске помоћи презадуженој Европи!

На другом крају света, европски комесар за индустрију и предузетништво Антонио Тајани упозорио је да „ЕУ и Латинска Америка треба да ојачају сарадњу без обзира на наметање Кине”.

Земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република) пролетос још заинтересоване за директно помагање еврозони, у међувремену су заоштриле став према еврокризи. Квинтет држава у наглом економском развоју данас наговештава помоћ искључиво кроз канале ММФ-а, и то након реформи гласачких права у корист оних који данас имају новац.

Т. В.