Evropa traži novi kompas

Italija 275 milijardi evra. Grčka 75 milijardi evra. Nemačka 21,7 odsto ukupnog spoljnog duga. Kipar 2,5 milijardi evra. Vrtoglave sume deo su zbira 8.713 milijardi evra ukupno projektovanog duga i drugih finansijskih obaveza sa kojim će se već od Nove godine suočiti 17 članica evrozone.

U regionu koji najavljuje najniži privredni rast na svetu (0,5 odsto), rekordnu nezaposlenost (10 odsto), ozbiljan budžetski deficit (6,3 odsto BDP-a), nedozvoljeno visoku inflaciju (oko tri odsto), postavlja se pitanje ko će i odakle stranim poveriocima u 2012. godini vratiti dugove.

Evropa ne nudi odgonetku, ali zato ima sopstvenu dijagnozu.

„Dužnička kriza evrozone gurnula je Evropu u najtežu krizu od Drugog svetskog rata”, ocenila je nedavno nemačka kancelarka Angela Merkel, da bi u četvrtak nalaz pojačala ocenom da je „političko poverenje u Evropi izgubljeno”.

Da li je čudo to što danas – nakon mračne procene o izgubljenom političkom poverenju – moneta evrozone pada na najniži nivo u poslednjih šest meseci (1,32 američka dolara), cena italijanskog zaduživanja dostiže istorijski rekord (od osam odsto), a Portugaliju parališe generalni štrajk, najmasovniji od 1988. godine.

Šta da očekuje američki predsednik Barak Obama na čiji poziv Herman van Rompaj i Žoze Manuel Barozo dolaze na konsultacije o evropskoj dužničkoj krizi, koja uveliko ugrožava i ostatak sveta? Ne iznenađuje onda ni odluka MMF-a da sledećeg meseca krene u inspekciju italijanskih finansija bez predstavnika EU i Evropske centralne banke, sa kojima je do sada smerno sarađivala u „slučaju Grčka, Irska, Portugalija”.

Ako najuticajnija evropska političarka ipak nije preterala u dijagnozama, Evropa je onda danas, nakon već dve godine dužničke krize, tek na startu dugog traganja za izlazom iz svoje nezapamćene finansijske, privredne ali i političke krize.

Za početak, „briselska familija” i njeno istureno čedo – evrozona – su danas bleda senka ambiciozne zajednice država koja je na prelazu vekova stvarala monetarnu uniju.

U 2000. evropski lideri zacrtali su da će od Evrope napraviti „najuspešniju i najdinamičniju, na struci utemeljenu privredu na svetu, sposobnu za održivi ekonomski rast sa plimom kvalitetnih radnih mesta i većom socijalnom kohezijom”, podseća ovih dana prvi zajednički izveštaj Lisabonskog saveta i najstarije nemačke Berenberg banke.

Da nije bilo krize, Evropa bi i ostvarila ove ciljeve, ako se zna njen privredni uzlet, rast zaposlenosti i povećana produktivnost pre 2007. godine, tvrdi se u izveštaju.

Ali, kada je 2007. došlo do kraha američkog hipotekarnog tržišta, a 2008. do bankrota Braće Liman, najstarije banke u SAD, politička elita sa ove strane Atlantika dugo nije uviđala ni profil ni razmere evropske karike u bankarsko-finansijsko-ekonomskom prepletaju zapadnog sveta od Drugog svetskog rata.

Šta sada vredi što Džordž Soros, legendarni multimilijarder, berzanski spekulant i saradnik bankarske porodice Rotšild, ocenjuje da je „evrokriza direktna posledica kraha 2008. godine”.

Evropljani su tada u prvi mah isticali da ih se kriza na Volstritu ne dotiče, da bi zatim u novembru 2008. blanko ustali u izdašnu zaštitu svih banaka koje su smatrali značajnim za funkcionisanje sopstvenog finansijskog sistema.

Tom prilikom „briselska familija” je prihvatila kancelarkin predlog da svaka evropska država ponaosob garantuje za obaveze domaćih banaka, a ne EU, ili evrozona kao celina.

Da li je seme današnjeg evropskog političkog razdora oko finansijske krize tada posejano? Vodeći evropski političari još, naime, ne uzimaju u obzir mogućnost da su i sami deo uzroka današnje egzistencijalne krize Evrope.

Moćnim Evropljanima tada, 2008, bilo je neophodno neko vreme da uvide kako moćni bankarski krug funkcioniše po svom kodu. Sada se već zna da 16 vodećih evropskih banaka (mahom nemačkih, francuskih i britanskih) drži oko 386 milijardi dolara sumnjivih hartija od vrednosti sa međunarodnog tržišta preprodaje kredita i nekretnina. Ta suma je veća od potraživanja (339 milijardi evra) koje istih tih 16 banaka imaju na tržištu hartija od vrednosti Španije, Portugalije, Italije, Grčke i Irske.

Otuda i politička nejednačina: koliko su evropski bankari bili iskreni u prikazivanju stanja svojih knjiga političarima koji su zalegli da ih spasavaju novcem poreskih obveznika? I kako će ove ali i mnoge druge evropske banke naplatiti deo spornih potraživanja u inostranstvu, ne samo u Grčkoj?

Srž evropske dužničke krize jeste pitanje dalje sudbine globalnog bankarskog sektora u sadašnjem obliku. Otuda danas tolika debata „za ili protiv” poreza na finansijske transakcije, o poželjnom nivou dokapitalizacije banaka, profilu evroobveznica, vrbovanju sredstava za Evropski fond za finansijsku stabilnost…

Stoga i sada, u momentu kada se berze otvoreno klade u raspad evrozone, pa čak i EU, upadljiv je izostanak bilo kakve najave podsticaja privrednog rasta, programa zadržavanja mladih, uključivanja sve neophodnijih imigranata u vremešnoj Evropi, jačanja postojanih energetskih veza sa bližim i daljim susedima...

U evropskoj dužničkoj drami lideri izgleda još nisu odlučili šta je važnije spasavati – države ili banke? Među osiromašenim Evropljanima, u međuvremenu, sve je veća stopa samoubistava od izbijanja krize.

Nije čudo što mladi sa urušene južne periferije EU u buljucima odlaze u pečalbu: Evropa je na početku dugog perioda ekonomske i političke metamorfoze.

Tanja Vujić

-----------------------------------------------------------

Brazil je magnet za mlade

Mladi, obrazovani i dinamični Evropljani masovno napuštaju urušeni jug „briselske familije”. Rekordna nezaposlenost (u Grčkoj u 2012. najavljuju stopu od 26 odsto, a među mladima skoro 40 odsto) i odsustvo poverenja u skori privredni oporavak glavni su pokretači novih evropskih seoba, navodi Demetrios Papademetriju, direktor neprofitnog Instituta za politiku migracija u Vašingtonu.

Za školovane Grke ispod 35 godina obećana zemlja danas je Australija, gde odavno živi brojna dijaspora. Za iberijsku mladež bolja budućnost leži u nekadašnjim španskim i portugalskim kolonijama, prvenstveno u Brazilu, Angoli, Mozambiku…

Skoro 80.000 Portugalaca je 2009. godine dobilo dozvolu stalnog boravka u Angoli, preko 60.000 otišlo je istovremeno u Brazil, skoro 30.000 skućilo se u Mozambiku. Između juna 2009. i novembra 2010, 30.000 mladih obrazovanih Španaca kupilo je kartu u jednom pravcu za Argentinu, dok se 14.000 smestilo u Čileu i Urugvaju. U prvom polugođu 2011. emigriralo je već 28.000 Španaca.

Pečalbarska logika je jednostavna – inženjeri početnici u  Portugaliji danas mesečno zarađuju najviše 900 evra, dok u Angoli najmanje četiri puta više.

Brazil je ipak magnet. Latinoamerički privredni džin (prošlogodišnji privredni rast 7,5 odsto) domaćin je Fudbalskog kupa 2014. godine i letnjih Olimpijskih igara 2016. godine. Brazil uveliko regrutuje inženjere svih profila za velike građevinske, arhitektonske, elektro i druge javne projekte, vredne najmanje 200 milijardi dolara, koliko skoro iznosi i portugalski godišnji bruto domaći proizvod.

„Odliv mlade pameti iz Evrope je najdramatičnija nusposledica tekuće krize. Evropa upravo ostaje bez generacije koja bi mogla da povuče privredni oporavak i razvoj”, smatra Papademetriju.

T. V.

-----------------------------------------------------------

Varnice sa Kinom

U potrazi za spoljnim saveznicima u sopstvenoj krizi, Evropa ima problema i sa sopstvenom birokratijom u Briselu. Među 50.000 zaposlenih u institucionalnoj mašineriji EU, pravo rasulo izgleda vlada u Evropskoj službi spoljnih poslova (EFAS) koju predvodi baronesa Ketrin Ešton, prenosi „EU Obzerver”.

Na stranu to što EFAS uskoro prelazi u novo zdanje od 12 miliona evra, od početka godine čak 60 odlično plaćenih visokih činovnika napustilo je EFAS, među njima i troje službenika u kabinetu Eštonove dalo je otkaz. U međuvremenu, čak polovina zaposlenih u Štabu za međunarodna krizna dejstva EU takođe je napustilo posao ove godine.

Dve godine nakon što je EU osnovala EFAS, zaposleni još ne znaju šta su čija ovlašćenja, tvrdi „EU Obzerver” prenoseći ocenu neimenovanog izvora.

Manjak spoljnopolitičkih a posebno globalno-ekonomskih koordinata primetan je takođe i u višim slojevima evropske uprave. Neuspela zajmodavna misija Kini Klausa Reglinga, šefa nedavno osnovanog Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFSF), i potonji komentari evropskih zvaničnika očiti su primer.

Pred očima zluradih berzi i geopolitičke konkurencije, Regling je dan posle odluke o osnivanju EFSF-a (sa priželjkivanim ulogom od oko 1.000 milijardi evra) u Peking otišao i odatle se vratio sa praznim koferom za pomoć.

Da li je diplomatska priprema jedne tako osetljive misije predviđala javno odbijanje Pekinga da bez oklevanja finansijski priskoči u pomoć Briselu sa kojim već godinama inače vodi mučne pregovore o zaštiti demokratije, intelektualnoj svojini, izvozu retkih ruda, ekonomskoj ekspanziji u Afriku?

U nastavku, Žan-Klod Junker, premijer Luksemburga i predsednik Evrogrupe, upozorio je Peking da EU neće pristati ni na kakve ekonomske ili političke ustupke zarad eventualne kineske finansijske pomoći prezaduženoj Evropi!

Na drugom kraju sveta, evropski komesar za industriju i preduzetništvo Antonio Tajani upozorio je da „EU i Latinska Amerika treba da ojačaju saradnju bez obzira na nametanje Kine”.

Zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika) proletos još zainteresovane za direktno pomaganje evrozoni, u međuvremenu su zaoštrile stav prema evrokrizi. Kvintet država u naglom ekonomskom razvoju danas nagoveštava pomoć isključivo kroz kanale MMF-a, i to nakon reformi glasačkih prava u korist onih koji danas imaju novac.

T. V.