У плићаку памети

Оборила га је с ногу. Дословно. Ни шармом, ни женственошћу, већ далеко јачим заводничким адутом – шамарчином. Ко би рекао да та однегована ручица таји снагу брђанске "поклапаче"?! Овај тренутно дезоријентисани младић, сигурно не... Сирома је вероватно негде, некада чуо да после плаћене пљескавице и две-три вожње на рингишпилу полаже племенско право да притера цуретка уз гелендер сајамске хале и дозволи прстићима да планинаре. Е, управо због тога што је некада, негде чуо, сада неко време неће баш најбоље чути. Барем не на то шарено уво. Док се плитке воде памети не умире...

Али, тако то обично на Новогодишњем вашару и бива. Вазда је превише свега. Најкомотније одмориште и за памет и за глупост, подједнако. Зашто би па овај, овогодишњи, био другачији. Нисмо се ни ми променили...

На почетку и послетку – трубачи. Тако је некако и у животу. Праши неафирмисани секстет у подземном пролазу пред Сајмом. Касапе и то мало ритма што им се однекуд поткрало... 

Благородна је ноћ за вашарску таштину. Повела коло крај орсаница, лицидера, марципана, ушећерених јабука, шећерне вуне, роштиља, осмуђених роштиљџија...  Право пред хале. А у халама, сва "блага" света. Додуше, даровите кинеске копије истих, али ко мари. Све је то – вашар.

Делегација националне заједнице "Нинџа" у Србији се ушанчила пред штандом са борилачком галантеријом. Најсјајнији изданци древне школе борилачких вештина "Старо сајмиште". Дошли су у годишњу набавку...

– Пошто су маћеви? Имаш и шурикени, а... Свака ћаст. Могу само да покажем како вртим ћаке – није виспрени Сафет-сан дозволио збуњеном продавцу да га ухвати у замку незнања. Преузео је иницијативу и сјајно му иде. Само би лаици помислили да га је тај неконтролисани ударац посред чела заболео. Гримаса на његовом лицу је, у ствари, одраз апсолутног мира и савршеног владања телесном енергијом, произашлом из најчуванијих тајни медитације. А и другари ће му помоћи да мало седне, тако да је све под контролом...

Који метар одатле се неке сличне потрепштине шепуре на још једној од тезги. Истина, нису борилачке дрангулије, али су једнако опасне ако се њима непажљиво рукује. Еротска помагала, ако ћемо куртоазно, мада народ има далеко садржајнији назив за све то. Све и да човек неће да обрати пажњу на "њих", некако су тактички нанизана баш у висини очију, па нам се, хтели ми то или не, срећу "погледи".

Нажалост, симпатична продавачица није расположена за причу. Није то нељубазност. Више је стид. Штета. Не сазнасмо има ли каквог новогодишњег попуста на ове механичко-вибрирајуће украсе за егзотичне "јелке". Треба претпоставити да се Деда Мразеви не ломатају низ димњаке с пуним џаковима сличних поклона, мада више ништа није искључено. Чудна су, неки веле, напредна времена...

Све је ово, ништа друго, до увертира за вашарско височанство. Халу 14, илити једноставније – ону највећу. Све су друге само притоке...

– Ово је мој другар Кима... јапански Макаки. Да, да. Са мном живи. Па кажем вам да ми је другар. Прави Сарајлија. Јаран. Раја, боља од многих... Дошли смо ево да зарадимо неки динар на фотографисању, ако је могуће – без обзира што му се поменути Кима одавно попео на главу, Далибор Мошовић и даље верује у ово пријатељство и заједнички посао. Олакшавајућа околност за Киму је чињеница да је рођењем – мајмун, па му газдина глава некако дође као природно одмориште. Његова мука су они што су "мајмунске" титуле стицали "заслугама", у животу, па се ево сада њему подругљиво смеју. Нешто као дилема: да ли да се сељак увреди када му "сељачина" каже да је сељак?!

Једна од највећих загонетки Новогодишњег вашара и њему сличних згода је необјашњиви порив који човека гони да нештедимице чини све у корист своје штете. Ево показног примера крај нас. Момак је пивом надјачао све остале текућине у организму. Када се уверио да више није сам са собом, утрчао је у "панораму". Чим се махнита машина зауставила истрчао је не би ли се у што мање корака дохватио бетонске ступчине и претоварио скроман садржај желуца иза њега. Међутим, пошто се убрзо уверио да се полако враћа свести, дохватио се "дволитре", не би ли предупредио тај нежељени ефекат, отпио к`о да је за душу некоме и поново отрчао пут билетарнице. Има ли ко смисаоно објашњење овог феномена?! Момак је надасве срећан. Ваљда се опкладио сам са собом да ће издржати дуже од  самога себе и једном засвагда ставити тачку на недоумицу ко је ту већи мангуп. Награда је вероватно флаша пива и вожња "панорамом". Вреди се борити. Због самог себе, ако ни због кога другог... Додуше, ни овај подмладак аутентичних градских "спонзоруша", распоређен по најуочљивијим тачкама хале, није мали мотив. Мада су оне овде више из научноистраживачких разлога, него због забаве пуке. Вашар је за њих један од "семинарских радова" које морају да прођу са одликом пре великог испита у најексклузивнијим престоничким кафићима. У сваком случају, добра основа.

Би тако још један Новогодишњи вашар. Дакако, на њему је било и прегршт дивних ствари, али се о њима увек некако мање пише. Најбоље их је ваљда пустити да теку. Да се дешавају, у миру. Тако ће дуже потрајати. Све остало треба словом и речју уоквирити, па да ако се постиди. Промени.