Вавилонци се први сетили

Нова година се прославља као значајан догађај свуда у свету. Али, у многим културама и религијама се Нова година, која се према доминантном хришћанском, грегоријанском календару, прославља 31. децембра, не прославља на тај дан (код Кинеза, Јевреја, муслимана, индуса, будиста,…). Наука сматра да су Нову годину први почели да славе стари Вавилонци пре више од четири хиљаде година, који су основали своју државу у средњем делу међуречја Тигра и Еуфрата. У Вавилонији је Нова година почињала са младим месецом средином марта, отприлике у време пролећне равнодневице.

Равнодневица, али јесења, која пада отприлике око 21. септембра, била је време за Асирце, Египћане, Феничане и Персијанце да славе неку своју Нову годину. Стари Грци су пак, своје новогодишње празновање темпирали за 21. децембар.

Римљани су све до 153. године п. н. е. обележавали почетак године 1. марта, када су славље пребацили на 1. јануар. Тај датум је прихватио и сам Цезар у свом календару 46. године п. н. е.

Током средњег века Нова година се у многим земљама Европе славила 25. марта. Први јануар као дан почетка Нове године је прихваћен тек од 1582. године са увођењем реформисаног, грегоријанског црквеног календара. Многе друге нације су наставиле да користе стари календар Јулија Цезара и њихов календар се сваких 127 година удаљава за по један дан од званичног, да би данас био удаљен 13 дана. Зато се Нова година "по старом" слави 13. јануара.

Јеврејска Нова година, која се назива још и "празник труба" почиње првог дана месеца Тисхри, који пада између 6. септембра и 5. октобра. То никада није недеља, среда или петак, као ни дан пуног месеца. Славље Јеврејске Нове године које траје два дана је, у ствари увод у десетодневни пост.

Славље Кинеске нове године, које траје месец дана и које је обележено ватрометом, пуцњавом петарди, свакаквом пиротехником тог доба, уличним радостима и слављима, почиње између 20. јануара и 19. фебруара у време првог младог месеца у Новој години. Новогодишња ноћ у Кини почиње првог дана њиховог лунарног календара. Јапанци су званично прихватили новогодишња славља између 1. и 3. јануара, као сав "напредни" западни свет, али у неким јапанским срединама се време новогодишње прославе ипак поклапа са Кинеском новом годином.

У Европи се 1. јануар, као дан Христовог обрезивања, слави да тако кажемо одскора – од VII века. А тај дан, као почетак нове, боље, срећније и берићетније године, прихвата се као слављенички обичај. У Француској тек 1563. у Холандији 1575. у Фиренци и Пизи 1749. и у Британији 1753. Венеција је "најлуђу ноћ" пребацила са 1. марта на 1. јануар тек 1797. године. А руски цар Петар Велики је крајем XV века, преместио почетак године са 1. марта на 1. септембар. Да би и Русија тек у XVIII веку Нову годину почињала 1. јануара.

Краљевина СХС 1919. године је прихватила грегоријански календар и 1. јануар као почетак године. Дакле од тада може да се каже да новогодишња ноћ у Србију стиже у поноћ 31. децембра. Али да би остали оригинални, Срби су сачували и "мало" јулијанског календара, тек да могу 13. јануара да славе и своју Српску нову годину. Дакле, један народ а две Нове године.