Има пара, нема воље

Због дуготрајне економске кризе, владиног систематског сасецања давања за универзитет и драстичног пада запослености и реалних прихода,чак и номинално исте школарине данас су реално више него раније, а њихово прерачунавање у евре је блеф, јер се плате добијају у динарима.

Чисто етички посматрано, моја генерација, која се школовала бесплатно, нема право да сада од некога тражи да плати студирање, али оставимо етику по страни, она је одавно престала да буде релевантан чинилац у академском животу.

Студирање није бесплатно; оно је плаћено преко пореза. Тачно је да сви плаћају порез, а да не студирају сви, али нису ни сви болесни, не слажу се сви са Јеремићевом јурњавом по свету, не мисле сви да страним фирмама треба давати огромне (тајне) пореске олакшице, нико нормалан није хтео ни израелски сателит ни џиновску корупцију у јавним набавкама, многи од нас мисле да су пола милијарде евра за КиМгодишње бачене (делимичнопокрадене) паре итд., али сви плаћамо и то;исилеџију Миладина Ковачевића који сам вреди више од свих инкубатора купљених поклонима у новцу. Односно не сви, плаћамо ми којима се одбија од плате, а што је неко височије у систему, толико мање порезе плаћа па их и председник републике моли да буду обзирни и ипак дају нешто за заједничке трошкове (што њима не пада на памет).

Пара дакле има, питање је само кудаиду. Осим тога, Србија има нерационалну мрежу државних универзитета. Универзитет у Косовској Митровици се одржава из политичких разлога, у Новом Пазару је основан из истих разлога, на нишком и крагујевачком има таман толико добрих наставника да се може направити један универзитет, на универзитетима у Београду и Новом Саду има премного људи који су чист сувишак и по потребама и по квалитету рада.Број истурених одељења државних факултета је већ неозбиљно велики (у Бујановцу је отворено истурено одељење Економског факултета из Суботице!), многи професори се понашају као трговци универзитетском робом и раде на по неколико државних и приватних факултета у земљи и иностранству, а нигде нису са својим студентима, баве се својим приватним предузећима итд. Све се то плаћа преко буџета. Укинимо оно што није потребно, уведимо платне разреде, забранимо тезгарење и бављење приватним предузећима и биће довољно пара да оно што остане буде добро.

Није поштено бунити се зашто студенти не траже бољу наставу уместо нижих школарина. На нама професорима једа радимо поштено посао за који примамо плату и да студентима обезбедимо студије од основних до докторских које заиста заслужују тај назив, а не ове провизорије. Зашто нема отказа за корумпиране или лоше наставнике па да се тим новцем задрже бар неки млади који одлазе не зато што нема пара него зато што добри изгледа више никоме нису потребни. Онда би студенти добијали нешто за новац који сада дају и мање би се бунили.

Влада свесно смањује давања за државне универзитете желећи да их потисне на маргину. Када је формирана радна група за свеобухватну реформу прописа, јасно нам је речено да наш циљ није да поједноставимо прописе за студенте и запослене на државним факултетима већ да смислимо како да олакшамо домаћа и страна приватна улагања у високо школство. Али скоро сви приватни факултети раде само оно што је профитабилно и већина их је лоша (истина, има таквих и државних). Они нису будућност образовања у овој земљи. Заузврат је створена атмосфера у којој су државни факултети трошак. Али високо образовање није првенствено инвестиција у личну каријеру појединог студента већ инвестиција друштва у своју сопствену будућност. Са сваком струком која буде нестала, нестаће и домаћа компетенција коју не може да надомести никаква консултантска продаја магле.

Коначно, новац се штедро даје за ствари од којих ни друштво ни држава немају никакве користи, нпр. оних 30 милиона динаракоје је Град Београд поклонио СПЦ за неспецифициране трошкове одржавања цркава и манастира могли су се много корисније утрошити на, рецимо, оправку зграде Хемијског факултета, да се Биолошки факултет скупи на једном месту или Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” најзад добије иоле нормалан статус.

Празне приче о „мисијама” и „визијама” и оправдања зашто влада не треба, а студенти треба да финансирају високо школство у тренутку када су политичарима пуна уста о друштву знања, само ће продубити проблем. А није пет до дванаест да се они реше, већ је пола један.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду