Грешка НАТО-а разљутила Пакистан

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Није још сасвим разјашњено како се то догодило, али последице су јасне: погибија 24 пакистанска војника под ватром НАТО (превасходно америчких) хеликоптера, на њиховој територији, дошла је у најгоре време и већ затегнуте односе између Вашингтона и Исламабада гурнула на досад најнижи ниво.

Команда западних коалиционих снага јуче ујутру је признала да је „сасвим вероватно” да је до напада на две пакистанске чете, у раним јутарњим сатима, по мраку, дошло грешком. На НАТО и авганистанске трупе са друге стране границе је наводно пуцано са пакистанске територије, па је затражена тактичка помоћ.

Наводи се и објашњење да је граница у том делу Хинду куша „флуидна”, да једно показују авганистанске, а друго пакистанске мапе. У Исламабаду нису међутим имали разумевања за ове финесе, па је инцидент проглашен за ново грубо кршење пакистанског суверенитета.

Нису помогли ни хитни телефонски разговори које су са својим пакистанским колегама водили државна секретарка Хилари Клинтон и секретар за одбрану Леон Панета, који су уз то у заједничком саопштењу изразили „дубоко саучешће” Пакистану у, како су то образложили, „овом изазовном времену”.

„Пакистан је нападнут и ми морамо да га бранимо”, била је прва реакција премијера Резе Гиланија. На састанку комитета владе за одбрану којег је сазвао, одлучено је да се одмах зауставе сви транспорти којима се НАТО коалиција у Авганистану снабдева преко пакистанске територије (око 50 одсто од укупне логистике), а повучена је и мера која ће, ако остане, највише погодити америчке операције. Затражено је наиме да се у току од 15 дана евакуише база са које полећу беспилотне летелице („дронови”), главно америчко оружје за ракетирање склоништа исламски екстремиста на пакистанском делу пограничног подручја.

Односи САД и Пакистана су на стрмој силазној путањи од како су амерички командоси, не обавештавајући власти у Исламабаду, у супер-тајној операцији прошлог маја ликвидирали Осаму бин Ладена, чије се скровиште налазило у Аботабаду, гарнизонском граду недалеко од главног града. Од тада не престају међусобна оптуживања: за кршење суверенитета са пакистанске стране, а за „двоструку игру” са америчке.

Пакистан је после 11. септембра 2001. и потом америчке инвазије на Авганистан само месец дана касније, проглашен главним савезником у „рату против терора”, америчких настојања да се ликвида Ал каида и њене базе.

Због тога је Исламабаду слата обилата војна помоћ, до две милијарде долара годишње. Од 2005. међутим почињу међусобна сумњичења, јер је постало очигледно да у том браку нема ни мало љубави, већ само великих рачуна.

Амерички је био јасан: да Пакистан буде на њеној страни пре свега због чињенице да је његова војна обавештајна служба била оснивач покрета Талибана, који су потом, успели да освоје на власт, победом над фракцијама муџахедина, такође уз помоћ Ислабамада. Талибански режим, који је постао озлоглашен по својој средњевековној верзији друштвеног уређења и исламске правде које је наметнуо у Авганистану, свргнут је у америчкој интервенцији, али су његови лидери и главни идеолог, Мула Мустафа Омар, нашли уточиште у на пакистанској страни пограничног подручја, где су се сакриле и вође Ал каиде.

Пакистанска армија, која је у највећем делу протекле деценије управљала и земљом, тајно је, али веома активно, подржавала и талибанску побуну против проамеричке владе у Кабулу, тако да је Исламабад био у чудној улози: са једне стране је примао америчку помоћ за борбу против тероризма, а са друге делом тих пара је помагао оне против којима је требало да се супротставља.

Главни пакистански интерес је да буде фактор у Авганистану и спречи да се тамо, после повлачења Американаца, формира влада наклоњена његовом главном ривалу, Индији. Оружје које прима од Америке не окреће зато против талибана, ма колико Америка на томе инсистирала, већ њиме жели да парира источном суседу.

Вашингтон пак не сме себи да дозволи да Пакистан изађе из његове орбите, пре свега због чињенице да поседује велики нуклеарни арсенал. То значи да ће се деликатна међусобна игра наставити, при чему оба играча веома добро знају да један без другог не могу.