Требају ли нам утакмице високог ризика

Какав треба да буде „вечити дерби”? То је питање на које можда и не може да се нађе одговор којим би сви били задовољни.

Жеље су такве да често искључују једна другу. Желимо да гледамо и фудбалске уметнике и фудбалске борце. Желимо и много голова, а и да голмани изводе бравуре.

Иза свега стоји навијачко опредељење. Ако су „наши” победили, онда је „вечити дерби” био добар, а ако су победили „њихови”, онда је био никакав.

У међусобном одмеравању снага у првенству Црвена звезда има огромну предност. Од 141 утакмице добила је 57, а изгубила 41.

Међутим, у последње време Партизан поправља свој учинак – од девет утакмица добио је чак седам, а ниједном није поражен. Штавише, прекјуче је остварио шесту узастопну победу (овог пута с 2:0). То је двоструко више него што је ико до сада остварио. Поред статистичког значаја ова последња има и такмичарски. „Црно-бели” су повећали предност на седам бодова у односу на „вечитог ривала”.

Шта је, поред тога, донео прекјучерашњи „вечити дерби”? Сцене које би могле да се искористе за ратне филмове.

На жалост, не може да се каже да је то неочекивано. Утакмица високог ризика је званичан и потпуно одомаћен израз. А дерби би требало да буде утакмица високе класе!

Међутим, то није могуће под оваквим условима. Притисак да се победи је толико велики и тежак да би под њим клецнула колена и прекаљеним професионалцима и уиграним тимовима.

Црвена звезда је сада само име у односу на ону некадашњу. Зато је пуцањ у празно да се од ове тражи оно што је могла она некадашња.

И што су њене могућности мање (околности због којих је до тога дошло су посебна прича) притисак на њу је све већи. Он долази са северне трибине, из управе и од медија.

Њени навијачи су у „стара добра времена” били размажени, јер су их поколења „црвено-белих” навикла на трофеје и велике победе. Међутим, то не значи да су увек текли мед и млеко. Било је и тешких пораза, данас чак незамисливих.

Шта би било с Рајковом генерацијом после пораза од Партизана са 6:1 (првенство 1951), 6:0 (финале купа 1952), 7:1 (првенство 1953/54) и 4:1 (финале купа 1954) да су ондашњи Звездини навијачи били као садашње „делије”?

Или шта би било с Партизаном да његови навијачи нису издржали 12 година без титуле првака (1949-1961), 11 година без икаквог трофеја (1965-1976), борбу за опстанак у лиги (1979), 32 године без освојеног купа (1957-1989)?

А кад би неко од њих сада изгубио с 8:2 (као Арсенал од Манчестер јунајтеда) или са 6:1 (као тај исти Манчестер јунајтед од Манчестер ситија)? Колико би после тога њихови тренери остали на тој дужности?

Навијачи код нас сматрају да је довољно да нешто желе и да то мора тако да буде. Ако буде другачије онда су кивни на „своје” играче. Ето, они, по сопственој оцени, навијају најбоље на свету, а ови „доле” им кидају живце, брукају их и слично.

А какви су ти навијачи тамо где треба да се доказују пред другим: у школи, на студијама, на послу? Кад би поред њих падале бакље и одјекивали „топовски удари” док ручају вероватно не би могли сваки пут да погоде кашиком своја уста.

Руководство клуба, тренери и играчи говоре оно што се жели да се чује. Колико је то далеко од стварности постаје небитно. Због тога је све већи раскорак између жељеног и оствареног и ако се не спусти лопта на земљу биће све више промашаја и разочарења.

Онда се, као сада у Звезди, открива и туча у свлачионици, и виде оставке и смене... Дојучерашњи зналци преко ноћи постају незналице.

И обрнуто кад је у питању Партизан. Рецимо, сви су после Шамрока знали да је Вукић за старо гвожђе. А сада је геније. Његов „слалом” кроз Звездину одбрану је ремек-дело. Да је промашио било би му замерено што је толико петљао.

Сви ће памтити да је Бајковић примио два гола. А да ли се још неко сећа да је у свом шеснаестерцу предриблао противничког нападача? Да је то урадио голман Барселоне, Реала, Милана, Манчестер јунајтеда или тако неког клуба то би се препричавало, понављало на телевизијама, о њему би се писали хвалоспеви.

А код нас? Па, ето, наше теме су туче навијача, прекид утакмице због дима и ватре... Догурали смо дотле да на највећој домаћој утакмици један тим одмор између два полувремена проведе на игралишту, а не у свлачионици, јер тамо, како је објаснио његов тренер (Станојевић) не би било безбедно.

Такав случај се код нас догодио крајем прошле деценије на утакмици Обилић – Црвена звезда. Тај дотад незабележен случај тадашњи тренер „црвено-белих” Муслин је овако образложио: био је леп, сунчан дан, па што да играчи иду у загушљиву свлачионицу.

Немојмо да се изненадимо кад на следећој утакмици високог ризика буде још нешто за „Веровали или не”.