Trebaju li nam utakmice visokog rizika

Kakav treba da bude „večiti derbi”? To je pitanje na koje možda i ne može da se nađe odgovor kojim bi svi bili zadovoljni.

Želje su takve da često isključuju jedna drugu. Želimo da gledamo i fudbalske umetnike i fudbalske borce. Želimo i mnogo golova, a i da golmani izvode bravure.

Iza svega stoji navijačko opredeljenje. Ako su „naši” pobedili, onda je „večiti derbi” bio dobar, a ako su pobedili „njihovi”, onda je bio nikakav.

U međusobnom odmeravanju snaga u prvenstvu Crvena zvezda ima ogromnu prednost. Od 141 utakmice dobila je 57, a izgubila 41.

Međutim, u poslednje vreme Partizan popravlja svoj učinak – od devet utakmica dobio je čak sedam, a nijednom nije poražen. Štaviše, prekjuče je ostvario šestu uzastopnu pobedu (ovog puta s 2:0). To je dvostruko više nego što je iko do sada ostvario. Pored statističkog značaja ova poslednja ima i takmičarski. „Crno-beli” su povećali prednost na sedam bodova u odnosu na „večitog rivala”.

Šta je, pored toga, doneo prekjučerašnji „večiti derbi”? Scene koje bi mogle da se iskoriste za ratne filmove.

Na žalost, ne može da se kaže da je to neočekivano. Utakmica visokog rizika je zvaničan i potpuno odomaćen izraz. A derbi bi trebalo da bude utakmica visoke klase!

Međutim, to nije moguće pod ovakvim uslovima. Pritisak da se pobedi je toliko veliki i težak da bi pod njim klecnula kolena i prekaljenim profesionalcima i uigranim timovima.

Crvena zvezda je sada samo ime u odnosu na onu nekadašnju. Zato je pucanj u prazno da se od ove traži ono što je mogla ona nekadašnja.

I što su njene mogućnosti manje (okolnosti zbog kojih je do toga došlo su posebna priča) pritisak na nju je sve veći. On dolazi sa severne tribine, iz uprave i od medija.

Njeni navijači su u „stara dobra vremena” bili razmaženi, jer su ih pokolenja „crveno-belih” navikla na trofeje i velike pobede. Međutim, to ne znači da su uvek tekli med i mleko. Bilo je i teških poraza, danas čak nezamislivih.

Šta bi bilo s Rajkovom generacijom posle poraza od Partizana sa 6:1 (prvenstvo 1951), 6:0 (finale kupa 1952), 7:1 (prvenstvo 1953/54) i 4:1 (finale kupa 1954) da su ondašnji Zvezdini navijači bili kao sadašnje „delije”?

Ili šta bi bilo s Partizanom da njegovi navijači nisu izdržali 12 godina bez titule prvaka (1949-1961), 11 godina bez ikakvog trofeja (1965-1976), borbu za opstanak u ligi (1979), 32 godine bez osvojenog kupa (1957-1989)?

A kad bi neko od njih sada izgubio s 8:2 (kao Arsenal od Mančester junajteda) ili sa 6:1 (kao taj isti Mančester junajted od Mančester sitija)? Koliko bi posle toga njihovi treneri ostali na toj dužnosti?

Navijači kod nas smatraju da je dovoljno da nešto žele i da to mora tako da bude. Ako bude drugačije onda su kivni na „svoje” igrače. Eto, oni, po sopstvenoj oceni, navijaju najbolje na svetu, a ovi „dole” im kidaju živce, brukaju ih i slično.

A kakvi su ti navijači tamo gde treba da se dokazuju pred drugim: u školi, na studijama, na poslu? Kad bi pored njih padale baklje i odjekivali „topovski udari” dok ručaju verovatno ne bi mogli svaki put da pogode kašikom svoja usta.

Rukovodstvo kluba, treneri i igrači govore ono što se želi da se čuje. Koliko je to daleko od stvarnosti postaje nebitno. Zbog toga je sve veći raskorak između željenog i ostvarenog i ako se ne spusti lopta na zemlju biće sve više promašaja i razočarenja.

Onda se, kao sada u Zvezdi, otkriva i tuča u svlačionici, i vide ostavke i smene... Dojučerašnji znalci preko noći postaju neznalice.

I obrnuto kad je u pitanju Partizan. Recimo, svi su posle Šamroka znali da je Vukić za staro gvožđe. A sada je genije. Njegov „slalom” kroz Zvezdinu odbranu je remek-delo. Da je promašio bilo bi mu zamereno što je toliko petljao.

Svi će pamtiti da je Bajković primio dva gola. A da li se još neko seća da je u svom šesnaestercu predriblao protivničkog napadača? Da je to uradio golman Barselone, Reala, Milana, Mančester junajteda ili tako nekog kluba to bi se prepričavalo, ponavljalo na televizijama, o njemu bi se pisali hvalospevi.

A kod nas? Pa, eto, naše teme su tuče navijača, prekid utakmice zbog dima i vatre... Dogurali smo dotle da na najvećoj domaćoj utakmici jedan tim odmor između dva poluvremena provede na igralištu, a ne u svlačionici, jer tamo, kako je objasnio njegov trener (Stanojević) ne bi bilo bezbedno.

Takav slučaj se kod nas dogodio krajem prošle decenije na utakmici Obilić – Crvena zvezda. Taj dotad nezabeležen slučaj tadašnji trener „crveno-belih” Muslin je ovako obrazložio: bio je lep, sunčan dan, pa što da igrači idu u zagušljivu svlačionicu.

Nemojmo da se iznenadimo kad na sledećoj utakmici visokog rizika bude još nešto za „Verovali ili ne”.