Стари рецепт за победе у „вечитом дербију”

Овакав низ успеха против Црвене звезде нико никада није имао. На последњих девет утакмица у првенству Партизан ју је матирао чак седам пута уз два ремија. Ако се додају и окршаји за куп ниска се повећава на 12.

Истина, „црвено-бели” су добили једну битку у купу, али не и рат, јер 1:0 није било довољно да се надмаши предност „црно-белих” из првог полуфиналног меча (2:0).

Неочекивани преокрет

До недавно је било сасвим обрнуто. Од 2001. до 2006. Звезда од комшије није изгубила 13 узастопних утакмица: шест победа (од тога две у купу) и седам нерешено.

У укупном збиру је и даље убедљиво успешнија: у првенству 57 према 41 у победама, а у купу 18-11. До 1962. је било готово изједначено, а онда су „црвено-бели” створили толику разлику да је чак могло и да се пита какав је то „вечити дерби” кад је толика предност на страни једног. Чак се и она најславнија Партизанова генерација (европски вицешампион 1966) растала од клуба жељна победе у „вечитом дербију” (1962-1967).

Шта се догодило, па је дошло до преокрета? По неписаном правилу велики успеси могу да успавају, а и да створе неостварљиве амбиције.

Такозване „Партизанове бебе” су од 1961. до 1965. чак четири пута биле прваци, а 1962. су савладале Звезду ни мање ни више него с 5:0! И у наредне сусрете су улазили са жељом да понове такав подвиг.

Против Црвене звезде, међутим, не може да се јури гол-разлика и то им се осветило. Предност и самопоуздање су прешли на страну „црвено-белих”, а када је стасало њено ново шампионско поколење (од 1968. до 1971. Звезда је освојила по три првенства и купа, а под непоновљивим околностима је пропустила прилику да 1971. заигра у финалу Купа шампиона) није била незајажљива, мада је остварила своју рекордну победу (6:1) у „вечитим дербијима” (1968).

Тако је настао Партизанов комплекс од ње, мада је Бобекова генерација педесетих година побеђивала Звезду са 7:1, 6:0, 6:1... Под толико неподношљивим заостатком (од 1962. до 1977. „црно-бели” су само три пута изашли као победници из „вечитог дербија”) Партизанови играчи су просто сагоревали у жељи да што пре дођу до победе, док је Звезда играла мирније, паметније... Уосталом, она је тада углавном и боље стајала на табели од комшије.

У последње време је сасвим другачије. Сада „црвено-бели” фудбалери „морају да победе” најпре због заостатка у бодовима, а онда и због престижа. И стари сценарио се понавља, иако су актери променили улоге.

Станојевић и Просинечки

Што се тактике тиче последњи дерби се не разликује од неколико претходних: Партизану је одговарало и нерешено, а Звезди само победа. Овај и онај претходни су попут поново снимљеног старог филма.

„Црно-бели” у првом полувремену иду на то да не приме гол, да се противник замори безуспешним нападима и открије своје адуте, а у другом они сами почну да нападају и то кроз пукотине које су запазили. Због играчког кадра или тренерског опредељења Партизан заменом играча или чак и корекцијом улоге оних који су од почетка на терену може и да промени начин игре.

Црвена звезда ту има ограничене могућности. Зна се како ће она да игра без обзира ко је у тиму. И ако крене наопако, а под огромним притиском да мора да се победи обично тако и буде (промаши се чак и пенал) нема резервне варијанте. Поред тога да би Звездина игра била онаква какву њен тренер жели потребно је неколико сезона за уигравање. Специфична је и захтева да велики број играча учествује у акцији, која практично полази од њеног голмана. Ту засад нема „контри”, притиска на противничку одбрану, соло-продора...

Партизанова игра почиње да личи на ону од прошле сезоне. То значи да је Станојевић нове играче довео до оног нивоа на коме су били они који су у међувремену отишли из клуба (штопери Крстајић и Савић, нападачи Тејго и Илијев, „везиста” Петровић...).

Да је овакав Партизан играо против Генка и Шамрока много је вероватније да би исход био у корист „црно-белих”. Што се Звезде тиче она је против Вентспилса (7:0) показала колико је то лепо што Просинечки жели, али да би то било њено редовно издање потребно је, за данашње прилике, много стрпљења.