Велики гард

У социолошком смислу, концепт Великог брата (медијске форме чије се емитовање код нас приближило крају), безмало подсећа на концепт тзв. тоталне институције којим се понајвише бавио социолог Ервинг Гофман. Стога, ево неких заједничких карактеристика.

Особље тоталне институције намеће својим пребиваоцима (штићеницима) строга и обавезујућа правила понашања, односно испрограмиран и даноноћно надгледаван начин живота који се одвија у потпуној изолацији од спољашњег света. Особље награђује и кажњава пребиваоце у зависности од степена њихове послушности. С друге стране, степен недобровољног приступања појединца тоталној институцији, која према Гофману може имати облик затвора, психијатријске установе, санаторијума или манастира, обрнуто је пропорционалан њеној намени. Ипак, оно што повезује поменуте различите типове тоталних институција у једну целину, према овом аутору, јесте колективистички начин живота организован на једном те истом ограниченом простору и под једним истим ауторитетом. Колективистички начин живота напослетку доводи до нарушавања индивидуалности сваког појединца који пребива унутар тоталне институције.

И поред тога, сваки појединац различито реагује на деградирајућа "правила игре" Реакције се крећу у распону од потпуног повлачења у себе преко глумљења улоге идеалног пребиваоца, па све до потпуне равнодушности. Слично је и у популарном шоу-програму.

Корисно је, међутим, поменути и извесне разлике између Гофманове "тоталне институције" и њене симулиране варијанте – куће Великог брата. Прва разлика је у томе што пребиваоци (укућани, такмичари) потпуно добровољно приступају овом комерцијалном типу тоталне институције, надајући се заради, слави, доброј забави... Друга не мање битна разлика садржана је у чињеници да су функције надгледања, кажњавања и награђивања укућана подељене између особља – нетранспарентног продуцентског тима, с једне, и ТВ публике, с друге стране. На крају, трећа и можда најбитнија разлика је управо у увођењу публике у игру – као кључног актера који пресудно одлучује о судбинама људи у кући.

Све се заправо дешава у троуглу између особља – продуцентског тима који преузима улогу помахниталог компјутера из Кјубрикове Одисеје, укућана/такмичара који изненада постају "звезде" на основу свакодневног испољавања баналности и ТВ публике која се полагано претвара у Хичкоковог јунака из Прозора у двориште који помно посматра дешавања у суседној згради. Особље Великог брата одређује "правила игре", затим помно надгледа да ли их се укућани придржавају и на основу тога доноси одлуку о казнама или наградама које се најчешће своде на смањење или повећање кућног буџета. Публика, с друге стране, надгледа укућане да би једном седмично, на основу утисака за ту недељу, казнила одређеног укућанина избацивши га из куће. Укућани за то време испољавају врлине и мане иманентне људској природи: смеју се, плачу, провоцирају, деле се у кланове, оговарају једни друге. Они испољавају и типичне реакције за пребиваоце тоталних институција: повлаче се у себе, али и глуме идеалне особе. Оно што, изгледа, постаје извесно, а што се у огромној мери разликује од утицаја праве тоталне институције на појединца, јесте то да колективистички начин живота не утиче на урушавање индивидуалности такмичара већ је, напротив, још више истиче. Парадоксално, највећи степен индивидуалности укућанин доживљава у тренутку кад му публика покаже палац окренут надоле. У том тренутку он, такође парадоксално, стиче статус звезде о којој се пише и говори и која се препознаје на улици. Али то је ваљда основни смисао овог шоуа, барем што се његових учесника тиче.

Феномен Великог брата је, дакле, у великој мери феномен публике. Публика заправо преузима улогу свевидећег ока. Публика добија моћ да једном седмично одлучује о нечијој судбини. На крају крајева, публика обичне људе производи у звезде. Међутим, не ради ли се, ипак, о самопрецењивању аудиторијума који је на крају крајева и сам постао медијски производ? Није искључено. У сваком случају, изгледа да гард који гледалац има спрам тоталне стварности свакодневног живота утиче на његово активно учествовање у симулирању стварности комерцијализоване тоталне институције. Што је гард већи, бекство у паралелну стварност је израженије. У том међупростору треба тражити разлоге популарности овог специфичног облика тоталне институције.