Планови за Косово

Када би живот и стварност текли онако како то саопштавају новински наслови, све би било једноставније. Узмете новине и видите наслов: „Генерал Милоје Милетић, начелник Генералштаба Војске Србије: ’Имамо план за север Косова’”.Звоне телефони од раног јутра, хеј, да ли се ми то спремамо за рат на Косову? И сви одмах појуре да купе новине и прочитају тај интервју, да видимо са колико бригада крећемо на југ, шта ће да уради наша авијација, где ће да десантира 63. падобрански батаљон, где ћемо да грунемо са свих наших 210 тенкова М-84, где ћемо се, бре, и ко нас уопште може и зауставити на путу нашег повратка?

Кад оно у интервјуу лепо пише, односно генерал Милетић дословно каже: „Војска има планове за превенцију кризе за сва подручја за која процењује да би евентуално могла да буду извор одређених нестабилности. Такав план имамо и за КиМ. Војска ће се ангажовати и деловати искључиво у складу са одлукама државних органа, Уставом и законима”. Практично ништа ново, исту такву изјаву дао је пре неколико година о истом питању и генерал Здравко Понош. Пре њега исту такву изјаву, додуше пре 20 година, али много ратоборнију и у ширем контексту дао је и генерал Вељко Кадијевић.

Значи, ништа од десантирања и оклопних клинова у „блиц кригу”, немамо потенцијал за тако нешто. Зашто немамо, то је друга и дужа прича. Да свака војска припрема, ради и сређује планове за разне ситуације и варијанте, то сви знамо. Да ли ће се ти планови реализовати зависи од много околности, али пре свега од одлуке највиших државних органа. Наравно, генерал Милетић је рекао да војска има план и за КиМ, али је „проблем” то што процену Војске да би ситуација на КиМ могла да буде извор одређених нестабилности, политички врх државе не мора да прихвати. И онда план остаје у фиоци.

У сваком случају, генерал Милетић је лоптицу фино пребацио политичарима, војска има планове и спремна је, али ви господо о томе одлучујете. Нема шта да му се замери, цивилна контрола војске још једном је показана и доказана. Додуше, можда је генерал Милетић за две октаве био „блажи”од заменика премијера и министра унутрашњих послова Ивице Дачића, који је ових дана рекао оно што је логично: никада другој страни не откривај своје праве намере, посебно не док трају разговори и преговори. Стратегија, која унапред објављује са чиме све располаже, прочитана је књига, па сам у дилеми има ли то господин Дачић тајно виши чин од генерала Милетића?

Конкретно, шта може Србија ако дође до погрома Срба на северу Косова, уколико дође до отвореног напада Кфора, или приштинских снага на тамошње становништво? Можемо, по ко зна који пут, да поновимо апел да се страсти смире, да се избегава насиље, да дијалог једино решава проблем. Можемо да затражимо и хитну седницу Савета безбедности УН до које, наравно, неће доћи јер ће то блокирати наши западни пријатељи. Нема везе, ми смо је затражили.

Затим можемо да са наше стране административне линије подигнемо шаторска насеља са топлим ћебадима и пасуљем из војничких казана за све који буду евентуално бежали са севера Косова. Али шта ако Срби са севера Косова не крену да беже него остану доле и упусте се у неку врсту опасне и дуготрајне полугериле? Оладиће нам се пасуљ. Има ли свега тога у плановима које спомиње генерал Милетић?

Но, шта ако Кфор и НАТО озбиљније припуцају по Србима на северу Косова и дође до људских жртава? Господин Дачић лепо каже: „Србија не може на тако нешто остати мирна”. Господин Дачић даље каже: „ако то не уради држава урадиће то народ”, што је врло занимљива изјава не само у предизборно време. Порука у више праваца. Теоретски је то исправно речено, јер ако Кфор не штити живот људи на територији која је још по Уставу Србије српска територија, а тамошњи грађани држављани Србије, онда или их заштитимо, или их под хитно све испишимо из српског држављанства.

А суптилних метода да се они заштите има много, не мора се и не може се улазити у директан конфликт ни са Кфором ни са НАТО-ом...