Преотимање Бурме

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Државна секретарка Хилари Клинтон је у званичној посети Мјанмару, земљи за коју Вашингтон још користи њено стари име, Бурма, а коју је пре ње, као шеф америчке дипломатије, посетио још само Џон Фостер Далс, давне 1955.

Ова посета је, као велико изненађење, најављена током недавне Обамине азијске турнеје и необична је по томе што САД први пут показују овако конкретан интерес за једну земљу чији је војни режим, у разним инкарнацијама на власти у последњој половини века, тек у раним фазама политичких реформи.

Клинтонова тамо посећује два града – нову престоницу Непјидо и стару – Рангун. На програму су сусрети са званичницима режима, пре свега са у јануару ове године именованим председником Тен Шејном, али и са вођом опозиције Аун Сан Су Ћи, чија је Национална лига за демократију на вишепартијским изборима 1990. однела убедљиву победу, али јој режим није дозволио да формира власт. Уместо да преузме кормило земље, Аун Сан Су Ћи ће следеће две деценије провести углавном у кућном притвору, из кога је ослобођена тек у новембру 2010. Пре тога је добила Нобелову награду за мир.

Мисија Хилари Клинтон се овде описује као „истраживачка” и наглашава се да ће она тамо углавном „слушати”. Са њом је велики тим сарадника, велико обезбеђење и новинари – више од стотину људи, који су допутовали специјалним авионом. Занимљиво је да је тај авион одмах полетео са аеродрома бурманског главног града, да би, „из безбедносних разлога”, преноћио у суседном Тајланду.

Бурма је географски велика (готово осам пута већа од Србије), богата ресурсима (нафта и гас пре свега), али и веома сиромашно друштво, статистички стандард њених житеља је само мало изнад оног у Азији најнижег, авганистанског. Али са 54 милиона становника је и обећавајуће тржиште за америчке корпорације, од оних мултинационалаца који производе кућну хемију па до произвођача машина за изградњу путева.

Али утисак је да је америчко „удварање” Бурми, чији режим једва чека да изађе из међународне изолације, мотивисано више геополитичким него комерцијалним разлозима. Оно се пре свега гледа у контексту америчког репозиционирања у Азији, односно парирања главном ривалу у послехладноратовском поретку – Кини.

Бурма са Кином има границу од 2.185 километара (она са Индијом је краћа, 1.463). Само два дана пре посете америчке државне секретарке, у Пекингу је боравио бурмански војни лидер генерал Мин Анг Хлаин, коме је формални домаћин био начелник кинеског генералштаба, по свој прилици да би отклонио страховања домаћина од могућег уласка његове земље у америчку орбиту.

Кина је највећи економски партнер Мјанмара (име земље које војни режим промовише од 1989), а последњих година њен политички утицај тамо је надмашио онај другог великог суседа, Индије. Кина је заинтересована за бурманске нафтоводе и гасоводе који су тек у изградњи, а преко бурманске територије најближи јој је излазак на Индијски океан.

Билатерална трговина је прошле године достигла 5,4 милијарде долара (бурмански БНП је око 45 милијарди), док је Кина тамо, са уложених 15,8 милијарди долара, и највећи инвеститор.

Отуда је посета Клинтонове под будним оком Пекинга, поготово с обзиром на спекулације да је стратешки циљ Америке да мрежом савезништава и билатералних веза „заокружи Кину”. Као доказ за ову тезу узима се Обамина објава, дата пре две недеље приликом посете региону, да ће 2.500 америчких маринаца бити убудуће стационирано први пут и у Аустралији.

Америка по свему судећи рачуна на председника Тен Шејна, који се сматра либералнијим од својих претходника и заинтересованим да експериментише како са политичким и економским реформама, тако и са отварањем према свету.

Званично, Клинтонова ће са домаћинима разговарати само о њиховим везама, војним пре свега, са режимом Северне Кореје, одакле бурманска војска набавља своје ракетне системе, а по неким вестима има и извесне нуклеарне амбиције.

Мало је вероватно да ће дводневна посета донети драматичан заокрет, али је свакако велики корак ка нормализацији. Шта ће уследити потом и да ли је коначни циљ „преотимање Бурме”, може само да се нагађа.