Од Теразија до Трговишта

За следбенике теорије која каже да је Србија заправо Београд са великом периферијом дилема не постоји: главни град је најбољи за живот у Србији, мада само онај ко у 16 часова са Трга Републике жури кући у Земун Поље или у Железник зна да га чека паклених сат или два застоја, нервирања и опасно приближавање стању чији симптоми одговарају прединфарктном. Али, шансе које пружа престоница, могућност катапултирања у највише друштвене, економске или политичке сфере, уз највеће инвестиције и могућност за отварање радних места, као и образовна и здравствена понуда, исувише су примамљиви за већину Срба који не уважавају довољно предности спокојног и релативно пристојног живота, који нуде градови попут Вршца или Апатина. Ипак, убедљиво највећа стопа криминалитета, саобраћајни колапси, проблеми с паркирањем у централној зони и еколошка ситуација која ће вероватно "Грин-пис" натерати да у Улици деспота Стефана (бивша 29. новембра) ускоро отвори канцеларију, намеће питање: да ли је Београд заиста урбано средиште по мери човека?
Грађани Трговишта, Беле Паланке, или Власотинца, сиромашних варошица на југу, вероватно би радо пристали да се читава прљава индустрија пресели у њихов атар, па макар ризиковали да њихову прелепу природу и чиста плућа уништи бензен. Што јужније то тужније, још је актуелан рефрен у Србији.

На списку првих пет градова најбољих за живот – Београд, Вршац, Нови Сад, Апатин и Ниш – само Ниш, други град по величини у републици, а пети на листи, припада "јужној прузи".

На листи пет најгорих за живот – Трговиште, Прешево, Бела Паланка, Власотинце и Мајданпек – нема ниједног војвођанског града. Толико о "равномерном регионалном развоју", једној од доминантних фраза у предизборној кампањи, када се изненада просветљени политички лидери прену и схвате да постоје градови у којима не ради ниједна фабрика, а породице живе у кућама од блата.

Међу српским најбогатијим градовима нашао се чувени пружни центар Лајковац, који ипак није ушао на "Политикину" листу, јер, сем везаности за железницу, Лајковчани и немају неки други нарочити избор. Осим, подразумева се, књига Радована Белог Марковића. Сличан је пример и Беочина, с тим што Беочинци немају Белог и његове магичне приче о Колубари. Али, имају цементару од злата. Беочин је осми на ранг-листи према просечним зарадама (43.000 динара бруто) и по богатству умешао се међу најберићетније београдске општине, чак и за две хиљаде прешишао велеградски просек зарада. Међутим, незапосленост у граду износи око 40 одсто, што значи да се Беочин дели на оне који раде у цементари и на оне изван фабричког круга. Ови други вероватно тешко да би се сложили да уврсте Беочин у градове идеалне за живот.

Вршац, међутим, звучи много привлачније. Срби и припадници осталих 15 нација који живе у граду са 38.000 становника од јануара су удаљени свега 14 километара од Европске уније. Миран породични живот, укус грожђа, вина, сјајни кошаркашки клуб и, наравно, акције од продаје "Хемофарма", с националним дохотком по глави становника већим него у Новом Саду, сврставају ову варош, којој је снажан печат својим идејама и пословима утиснуо Миодраг Бабић, на друго место топ-листе најпожељнијих градова за живот у Србији. Пејзаж околних брежуљака и лековити ветрови који стижу са Карпата могу излечити многе уморне српске душе. За Београђане који теже западним стандардима, Вршац може бити погодан за живот и поред свакодневне вожње до престонице, удаљене 85 километара. Старији станови у одличном стању стају око 650 евра по метру квадратном, док је квадрат новог стана у самом центру око 800 евра. Дакле, Вршчани могу да бирају: или десет минута вожње на исток – до Европске уније, или сат и по котрљања на запад – до Теразија. Пилотска академија Јата такође је велики адут Вршца, који је измакао Новом Саду због предности које нуди мали а богати град.

Нови Сад заузима треће место на топ-листи пожељних српских градова, као престоница развијеног севера, која огромним инвестиционим улагањима почиње да подсећа на 90 километара удаљени Београд. Чак је и Ерос Рамацоти изабрао "град таман по мери човека" за свој концерт у Србији, уместо да "освешта" Арену на Новом Београду. "Егзит" је већ уцртан као једна од највећих музичких манифестација у Европи, док 14 државних и исто толико приватних факултета Нови Сад сврставају у други универзитетски центар у земљи. Добри дух Новосађана заразио је и радикалску градоначелницу Мају Гојковић, која је најавила новогодишњи поноћни валцер с Гораном Бреговићем на градском тргу.

Ако је у Вршцу јерес попити пиво, шта је онда преступ у Апатину? Град чувене пиваре, који је према просечним зарадама у српском врху (44.299 динара бруто), својим мирним животом поред хрватске границе може представљати још једну оазу за уморне Београђане и Новосађане. Цена квадратног метра пристојне куће креће се од 300 до 400 евра док се станови са централним грејањем могу купити за највише 700 евра по квадрату. Иако се веровало да ће цена некретнина знатно опасти после приватизације пиваре, то се није догодило. Да просек уме да превари, показује чињеница да Апатинска пивара и пољопривредно предузеће "Јединство" одлично раде, док је већина осталих фирми у Апатину у веома тешкој ситуацији и примања њихових радника нису нимало славна.

Ниш се сврстао у првих пет захваљујући могућности да се, уколико наша политичка елита буде паметна, овај град заиста претвори у велики индустријски, културни и образовни центар сиромашног југа. Поред Београда, Ниш је једини град који има аеродром за цивилни саобраћај, али оно што га издваја јесте здравствена услуга, која је најбоља у Србији. Један нишки лекар лечи "само" 163 пацијента, осам пута мање од републичког просека. Ниш има и највећи број предшколских установа.

Конкуренција за градове који нису по мери човека била је веома жестока. Ако један град у знак протеста жели да се отцепи од своје земље и припоји суседној држави, због небриге централних власти за његову судбину, онда га та чињеница свакако сврстава на прво место најнепожељнијих градова за живот у Србији. Добро дошли у Тгровиште, град очајних сецесиониста. Председник општине Трговиште др Радован Стојановић подсећа да су локалне власти заиста намеравале да распишу референдум о отцепљењу са образложењем да нису добили никакву помоћ.

– Хтели смо да организујемо изјашњавање грађана о прикључењу Македонији у знак протеста због тога што смо остали препуштени на милост и немилост. Али, из Владе Србије су вршили снажан притисак да не организујемо референдум. Било је ту и неких уцена и претњи робијом, па смо одустали – каже Стојановић, указујући да у Трговишту ове године није постављен ниједан метар асфалта. Општина Трговиште је пре двадесетак година имала 24.000 становника, а сада их је, по попису из 2002. године – 6.372!

– Људи овде немају ни за хлеб – каже Стојановић.

Фабрика "Коштана" је приватизована. Раде два погона са око 180 запослених. Просечна плата не прелази 10.000 динара нето.

Хотел "Пчиње" не ради, нити неко хоће да га купи. У њему је последњи гост спавао пре пет година! Омладина из Трговишта одлази у Београд и копа канале. Локалне власти сматрају да трговишки крај треба да добије специјалан статус, попут општина Прешево, Бујановац и Медвеђа.

Да ли би им то донело бољитак? И поред специјалног статуса, у Прешеву, граду у коме 90 одсто становништва чине Албанци, док су Срби и Роми мањина, незапосленост и незадовољство су огромни. Иако међународна заједница и Београд значајно помажу овим општинама, па тако Прешево има буџет као пет пута већи градови, његово учешће у националном дохотку је међу најнижим у земљи. Док је Трговиште желело политичким перформансом да упозори владу у Београду на проблем сиромашних јужних општина, грађани Прешева неколико пута су деведесетих година прошлог века покушавали да постану саставни део Косова и Метохије. И данас веома радо истичу албанске заставе.

Ако је критеријум за градове у којима се најтеже живи просечна зарада, најтужније је у Белој Паланци. Александар Живковић, сада заменик председника општине Бела Паланка, а од 1991. до 2000. године градоначелник, подсећа да је "до јуче" општина запошљавала 5.000 људи, али је распад система започео катастрофалним приватизацијама друштвених фирми. Фабрика дечје обуће "Весна", која је некада била јача од "Цицибана" и запошљавала 1.290 радника, у стечајном је поступку, а радници су на улици. Фабрика текстилних машина "Будућност" је приватизована, али је приватизација поништена, а ниједан од 350 запослених – не ради. Погон "1. маја", који је запошљавао 150 радника, не ради већ шест-седам година. Нико живи за то време није ушао у фабрику. Сличан је сценарио био и у Трговинском предузећу "Понишавље": стечај, 120 радника на улици! Грађевинско предузеће "Врело" – приватизовано, па приватизација поништена: нико не зна статус фирме, имовину распродали судови, 160 људи на улици. Фабрика намештаја "Украс" – 320 радника. Извозили столице за ресторане у САД и Канаду. И оно приватизовано, па приватизација поништена. Нико не ради. И погон "Електронке" с 250 запослених – приватизован, али нико не ради.

Светлу тачку представља приватна фирма "Српска индустрија меса", која запошљава око 250 радника. Просечна месарска плата је тридесетак хиљада динара нето.

Отпуштени радници покушавају да се врате на село, да преживе. Не измирују рачуне за струју, воду... Бела Паланка има 9.000 становника.

– Не знам колико кошта квадратни метар стана, јер се нико до сада није интересовао – каже Живковић. У трећепласираном граду на листи најнепожељнијих, годишње умре око 350 људи, а роди се стотинак деце. У хотелу "Ес" од 1991. године смештене су избеглице и намерници, ако хоће да преноћи, одлазе у оближње одмаралиште.

У Власотинцу, другом највећем граду Јабланичког округа, можда још неко верује да су најстарији становници власинске области били извесни Џидовци, толико крупног раста да су им гробови били дугачки 2,5 метара. За тридесетак хиљада становника од којих је готово половина незапослена, и поред чувене власинске "росе" и близине језера, симбол успеха је ипак глумац Богољуб Митић звани Ђоша. Просечна зарада у Власотинцу је 17.076 динара бруто – дупло мање од републичког просека. Општинска мрежа је тек недавно спојена на интернет, па су радници општинске администрације на курсевима за рачунаре. Четврти на листи градова најтежих за живот херојски се транзиционим искушењима одупире својим најјачим адутима: ведрим духом, живописним дијалектом и прелепим, бајковитим пределима.

Можда ће за који дан у Мајданпеку почети да цветају руже, пошто Рударски басен Бор и Рудник бакра у Мајданпеку добију нове власнике. Али, овај рударски градић, елдорадо друге Југославије, који се налази у водотоку Дунава, Пека и Порочке реке, деведесете године је провео у немаштини и забораву. И ове зиме радијатори су били хладни, али, захваљујући донацијама из Београда, заборављени рударски центар ипак неће бити замрзнут. Град у којем је чак и легендарна златара пословала са губицима, ипак очекају бољи дани. Захваљујући енормној тражњи бакра у Индији и Кини, цена ове руде на светским берзама достиже цену злата. Можда је злато, ипак, судбина Мајданпека.