Да ли и ми грешимо или су само други криви?

Критичка оцена сопственог рада изостаје и после овог „вечитог дербија”. И докле год упиремо прстом у друге, свеједно да ли то раде тренери, играчи, клубови, држава или новинари и навијачи, све дубље ћемо се укопавати.

А с обзиром да је догорело до ноката било би добро да се чује где тренер мисли да је погрешио, да играч каже шта је могао боље да одигра, да управа саопшти у чему је њен пропуст, да савез примети да има и његове кривице, да држава схвати да предуго гледа кроз прсте, да се ми, новинари, преиспитамо доливамо ли уље на ватру, да се вође навијача запитају, или да их неко упита, куда ово води...

Иста утакмица се не види исто

Свако од нас може да навија за кога год хоће, али оно што је на утакмици требало би сви да видимо исто. И оно на игралишту, и оно око њега.

Тренери, и победника и пораженог, остављају анализу утакмице за касније и за себе и свој штаб. А они не само што од првог тренутка морају да анализирају утакмицу, него морају одмах и да уносе промене у игру свог тима. Неки минут закашњења и – оде воз.

Они имају врло важну улогу у фудбалском описмењавању народа. Међутим, она је одавно запостављена и то није искључиво наша одлика. Тренери крију и своју и противничку тактику. Шта им је то донело никада се не сазна.

Играчима је језик везан. Њима је одавно исплатљивије да ћуте, него да нешто тумаче, јер ако им се развеже језик могу да буду кажњени.

Клуб, односно они на најистакнутијим местима у њему, ни у чему нису погрешили, јер, бар јавно, не упућују себи никакав прекор. За неуспехе су им криви они на које не може да се утиче: од спортске среће до превејаних противника.

Држава толико жмури пред оним што не би требало да се догађа на јавном месту да може да се помисли да је потпуно незаинтересована. Или да има неку своју рачуницу, јер се све то дешава пред њеним очима. Наравно, њени органи увек имају оправдање за себе, као што сви остали посредно или непосредно њу прозивају.

Медији су, као и тренери, давно ослободили себе улоге да подучавају. Можда би тренери и остали наведени нешто и рекли из свог делокруга, али нас, новинаре, то све мање занима. Међутим, оно што нема везе с игром и спортским понашањем привлачи нашу пажњу и онда се то као главна ствар сервира јавности.

Разврставање политичара на навијаче

Највише се променила улога навијача. Од некадашњих познавалаца фудбала који долазе на утакмице да гледају добру игру, па и да украду неку „финту”, она се преобратила у 12. играча, што је посредно признање да оних 11 није довољно да клуб оствари жељено. Они су се изборили да буду држава у држави. Добијају похвале чак и са оних места одакле се то никада не би очекивало. А ако већ они не виде куда воде њихове „кореографије” и „пиротехнике”, притисци и на „своје” и на „туђе” играче, могао би неко бар да их приупита.

Звезда је била домаћин, па можда њени навијачи знају тајне пролазе кроз које могу да се унесу пиротехничка средства. Али, арсенал су имали и Партизанови навијачи. Како су унели ту „муницију” на „непријатељску територију” остаје некако по страни. А то се овога пута проширило и на оне трибине које су досад биле изузете од тога.

На крају, и обични људи, они који би да гледају фудбал, а не да буду у центру пажње на утакмици, олако објашњење налазе у томе да ствари нису чисте. Почињу разврставања: за кога навија председник државе, за кога градоначелник, за кога овај министар, а за кога онај... Чији је председник савеза, а чији судија, за кога пише овај, а за кога онај... Па онај офсајд на прошлој утакмици или онај пенал пре десет година...

Ово се, разуме се, пренело и на мање клубове и на мање градове, јер велике сви подражавају. Од тога како да се играчи радују после гола, па до тога како да се истакну називи спонзора на клупским конференцијама.

Али о томе где смо сами погрешили или шта бисмо сами могли да побољшамо – ништа конкретно. Нека други ураде своје, па ћемо онда и ми. И том врзином колу нема краја.