Образовање у сталном дијалогу с привредом

Сваки уписни рок враћа нас важном питању – какво је образовање данас заиста потребно младим људима? Живимо у времену у којем се тржиште рада мења брже него што образовни системи понекад успевају да испрате. Нека занимања нестају, нова настају, а границе између професија постају све пропустљивије. Више није довољно усвојити знање као скуп информација, већ оно мора да буде применљиво, функционално и повезано са стварним животом. Управо зато верујем да у овом тренутку струковно високо образовање има важнију улогу него икада пре.

Дуго је у нашем друштву превладавало уверење да су академске студије доминантан, често и пожељнији пут ка професионалном успеху. Међутим, пракса нас учи другачије. Све више младих, али и њихових родитеља, препознаје вредност образовања које није усмерено само на теорију, већ и на развој конкретних вештина и професионалне сигурности. Некада су млади пре свега тражили диплому као потврду сигурног пута. Данас постављају конкретнија и зрелија питања: где ће радити, колико брзо ће стећи практично искуство и колико ће њихово знање бити примењиво у стварном професионалном окружењу. Генерације које долазе желе да разумеју не само шта ће студирати, већ и како ће то знање моћи да примене.

Струковне студије нуде један од најконкретнијих одговора на то питање. Њихова највећа вредност није у супротстављању академском образовању, јер овде није реч о бољем или лошијем моделу, већ о другачијем приступу. Струковно образовање студенту омогућава да препозна стварне могућности изабране професије. Знање престаје да буде апстрактно и добија облик кроз праксу, пројекте, лабораторијски рад, кабинетску наставу и сарадњу с привредом. Када студент ради на конкретном задатку, учи много више од саме теорије. Учи да решава проблем, доноси одлуке, сарађује с другима и преузима одговорност за резултат свог рада. Управо је одговорност једна од кључних речи савременог образовања. Друштву нису потребни само људи с дипломама него стручњаци који умеју да мисле и стварају, решавају проблеме и разумеју да знање и одговорност не могу бити одвојени.

Образовање више не може да функционише као затворен систем, мора бити у сталном дијалогу с привредом, технологијом и стварним потребама друштва. Његов задатак није само да прати промене, већ и да припрема младе људе да те промене разумеју и обликују.

Данас у Србији послује 14 академија струковних студија, које заједно с високим школама струковних студија чине важан део система високог образовања. У том систему студира приближно 38.500 студената, што потврђује његов значај за образовање стручних кадрова и развој привреде и јавног сектора. Ти бројеви јасно говоре да струковно образовање више није алтернативни избор, већ један од кључних стубова савременог високог образовања у Србији.

Ако студијске програме од пре десетак година упоредимо с данашњим акредитованим програмима, видимо да се образовање трансформисало упоредо са друштвом. Некада су студијски програми били доминантно усмерени на традиционалне струке, сада се све више обликују на основама технологије, дигитализације, одрживости и креативних индустрија. Млади данас показују велико интересовање за области информационих технологија, софтверског инжењерства, аудио-видео технологија, грађевинарства, архитектуре, геодезије, логистике и дизајна. А високе струковне школе и академије данас нуде изузетно разноврсне програме, од информационих технологија, електротехнике, машинства, грађевинарства и саобраћаја, до здравствених студија, пословне економије, логистике, заштите животне средине, аудио-визуелних технологија, уметности и дизајна.

Академија техничко-уметничких струковних студија Београд (АТУСС), државна високошколска установа на чијем сам челу, добар је пример савременог интердисциплинарног образовања. Обједињује пет одсека: Високу школу електротехнике и рачунарства, Високу школу за информационе и комуникационе технологије, Високу грађевинско-геодетску школу, Високу железничку школу и Високу текстилну школу за дизајн, технологију и менаџмент, у оквиру којих више од 6.000 студената студира на акредитованим програмима основних и мастер струковних студија. Према првом пресеку пријава у овом уписном року, међу најтраженијим програмима издвајају се аудио и видео технологије, информациони системи, аутоматика и системи управљања возилима, нове енергетске технологије, електроника и телекомуникације, нове рачунарске технологије, интернет технологије, мрежне и рачунарске технологије, саобраћај и транспорт, грађевинско инжењерство, геодезија – геоматика, архитектура, где је број пријава већ премашио број расположивих места. Ипак, искуство нас учи да статистика на почетку уписног рока уме да завара.

Важно је нагласити, а многи кандидати не знају, да они који су положили пријемне испите на појединим факултетима као што су Електротехнички, Факултет организационих наука, Машински, Саобраћајни, Економски, Архитектонски или Грађевински факултет, а остали су „испод црте”, у одређеним случајевима могу конкурисати за упис на сродне основне струковне студије без поновног полагања пријемног испита, у складу с правилима конкурса. На тај начин, кандидати који нису успели да се упишу на жељени факултет могу пронаћи своје место у систему струковног високог образовања и без губитка године наставити школовање у области која им је блиска – електротехници, рачунарству, информационим технологијама, саобраћају, грађевинарству, логистици, дизајну или другим примењеним областима.

Посматрајући из године у годину нове генерације студената, научила сам да се технологије, алати и професије мењају, али једно остаје исто – млади желе образовање које им даје сигурност, смисао и могућност да својим радом осигурају будућност. Није реткост да наши дипломци већ током завршне године студија добију прве озбиљне професионалне ангажмане. Кад видим бивше студенте како већ после неколико година воде тимове, раде на великим инфраструктурним пројектима, развијају софтверска решења или граде сопствене креативне каријере, схватим колико је струковно образовање важно. Будући развој струковних студија мора бити заснован на јасном разумевању његове посебне мисије. Високо струковно образовање не треба посматрати само кроз број студијских програма или уписаних студената, већ кроз њихов стварни утицај на привреду, локалну заједницу, градове и регионе у којима академије делују.

Посебно је важно афирмисати примењено образовање, истраживање и иновације које настају из конкретних потреба праксе. Вредност струковног образовања није само у теоријском знању, нити само у формалној дипломи, већ у способности да се знање претвори у конкретно решење, нову вештину, бољи радни процес, услугу или развојни пројекат од значаја за заједницу. Зато академије струковних студија треба да буду мост између образовања и привреде, између теорије и праксе, између институција и индустрије, знања и друштвених потреба. Њихова улога није само да образују студенте, већ и да сарађују с послодавцима, локалним самоуправама, јавним предузећима, развојним институцијама и регионалном привредом.

У том смислу, будућност струковног образовања видим у снажнијем развоју практичне наставе, учењу кроз рад, дуалним моделима студирања, микрокреденцијалима, кратким циклусима образовања, доквалификацијама и преквалификацијама. Такви облици образовања омогућавају брже стицање конкретних компетенција и боље прилагођавање променама на тржишту рада.

Посебно је важно да студенти имају приступ савременим лабораторијама, опреми, технологијама и реалним пројектима, јер се управо кроз такав рад развијају вештине које су непосредно примењиве. Струковно образовање мора да остане флексибилно, отворено за иновирање студијских програма и спремно да брзо одговори на технолошке, економске и друштвене промене.

Верујем да академије струковних студија могу имати значајну развојну улогу у својим срединама. Оне могу допринети не само запошљивости младих, већ и развоју градова и региона, јачању локалне привреде, повезивању образовања с реалним сектором и стварању кадрова који остају повезани с потребама заједнице из које долазе и у којој ће радити. Значај струковног образовања у годинама које долазе наставиће да расте. Не зато што је оно алтернатива нечему другом, већ зато што одговара на једну од кључних потреба савременог друштва, потребу за људима који умеју да знање претворе у дело. Диплома није довољна. Није довољно само знати. Потребно је умети, стварати, преузети одговорност. Јер свако знање, на крају, тражи своје дело.

*Председник Конференције академија и високих школа Србије (КАССС) и председник Академије техничко-уметничких струковних студија Београд (АТУСС)