Слатка освета

Адвокат Фића, друг из исте бруцошке групе на Правном факултету, случајно налете на мене у новом прес-центру, ресторану "Босна", где смо из "Грмеча" побегли од скупоће. Затече ме тамо прошлог уторка дубоко замишљеног и одсутног.

– Шта ти је, као да ти нису све овце на броју?

– Мани ме, већ два сата ударам главом о сто, јер не знам о чему да пишем за новогодишњи број "Политике". Машта ми се претворила у немоћног голуба са добро наквашеним крилима који упорно покушава да узлети – рекох другару пошто се поздрависмо и изљубисмо, јер се дуго нисмо видели.

– Жао ми је, али ту ти не могу помоћи. Ех, али то није разлог да не попијемо по неку – као увек знао је Фића да начас растера бриге.

И кренуше туре, једна за другом.

Можда је било један сат уочи фајронта, кад ми Фића исприча шта је три дана раније учинио.

– У нашем седмом разреду основне школе на Звездари била је једна Зорица, права лепотица. Свим дечацима у одељењу, па и мени, било је криво што је своје симпатије даривала једном ветропиру Јоци, нашем вршњаку. Он се због тога толико правио важан да је свима постао одбојан – поче Фића да ми прича своје прве љубавне јади.

– Па, гледајући данас фосилне остатке, ниси био баш неки лепотан – хтедох ову исповед да окренем на шалу.

– Све је кренуло наопако када сам једном помогао Зорици. На малом школском одмору имала је напад епилепсије. Запамтио сам бабин савет да у том случају болеснику само треба угурати повећи кључ у стиснуту шаку. Ја сам из џепа извадио гуту кључева и на једвите јаде јој дао да стиска ту хрпицу гвожђа док траје напад. Остали ученици, па и Јоца, разбежали су се. Зорица се смирила после пола сата. У међувремену су стигли наставници, дошла је Хитна помоћ... – неколико суза искраде се Фићи из очију.

– Где си се сад, побогу, сетио тог драматичног догађаја?

– Саслушај причу до краја. Од тог дана Зорица више није хтела да види Јоцу. Мени није захвалила, али су црвенило у лицу и сјај њених очију, кад год би нам се укрстили погледи, говорили више од речи. Јоца ме је омрзнуо и сматрао својим највећим непријатељем. Користио је сваку прилику да ме направи будалом.

– Како си ти, адвокат, то дозвољавао? – опет покушах да унесем ведрину у разговор.

– Једном ме професор математике прозвао и рекао да урадим једначину на табли. Пре тога имали смо час ОТО-а и ја сам добио јединицу, јер ми је неко сакрио парче даске коју је требало за неки рад да исечемо. Ухватио сам горњи крај табле левом руком и почео да решавам задатак. Тада ми поглед скрену иза табле. Тамо угледах парче дрвета које је, касније сам сазнао, Јоца сакрио. "Види, моја даска", викнуо сам из свег гласа. Цео разред је праснуо у смех. Професор се, међутим, смејао. "Иди на своје место", рекао ми је. "Али ја знам да урадим задатак", почео сам да се буним. "Како неко коме фали даска у глави, и то признаје пред целим одељењем, зна да уради једначину? Иди на своје место!", био је неумољив наставник. И ја се упутих ка својој клупи, док су се ђаци ваљали од смеха – прелете преко Фићиног лица блага сенка.

– И мени би било смешно – додадох.

– Завршисмо основну, па средњу школу, свако оде нешто да студира. Многи дипломираше. Јоца се ожени, Зорица се удаде. Ипак, увели смо обичај да се ми, некадашњи основци са Звездаре, једном годишње, уочи Нове године, око поднева окупљамо у скровитој кафани у близини Булевара. Тако се нађосмо и прошле суботе. Били су ту и Зорица и Јоца. Кад је било најлепше расположење, припити Јоца се диже од стола и рече из свег гласа да смо у разреду имали "промашене Ромеа и Јулију", показујући кажипрстом на Зорицу и мене. Рече и то, што је било истина, али не знам од кога је могао да сазна кад сам то скривао као змија ноге, да смо се тајно волели. Зорица скочи од стола и плачући оде до тоалета. Ја сам хтео да експлодирам од беса. Само сам шаком трљао лице и мислио како да се том кретену осветим – поче Фића да се клима на столици као они дервиши у трансу.

– Па, јеси ли нешто смислио?

– Била је то моја слатка освета. Давно, давно читао сам Раблеов роман "Гаргантуа и Пантагруел". Излетео сам из кафане и мобилним позвао пријатеља, ветеринара, да ми хитно на Звездару донесе оно што је коначно успео да набави. Недавно му је неко донео угинулу кучку која је страдала у време терања. Из њене бешике је узео мокраћу и пресуо је у теглицу. Нико ме није могао спречити да у том часу не будем Панургије, Пантагруелов пријатељ. Ветеринар је брзо стигао. Као махнит узео сам му теглицу из руке и на неколико метара испред улаза у кафану просуо мало кујине мокраће. Потом сам ушао унутра. Нико више није обраћао пажњу на мене. Пришао сам Јоци с леђа и остатак текућине из теглице просуо му по ногавицама и пешевима сакоа – беше се распричао Фића.

– Шта си тиме добио, молим те? – рекох још не схватајући у чему је штос.

– Ти знаш да је град препун паса луталица. За тили час ту се окупило двадесетак керова. Примакао сам се вратима кафане и широм их отворио. Џукци су полетели право на Јоцу и почели да га запишавају. Сви су се измакли, а он је престрављен, укочен, стајао и немоћно гледао шта му се догађа. Видео сам Зорицу како прибрана излази из тоалета привучена кикотом из сале. Ухватих је за руку и изведох из ресторана. Мог ветеринара нигде није било. Чуо сам само како конобар виче у телефон и тражи помоћ комуналне зоохигијене – сада Фића поче грохотом да се смеје.

Растали смо се око поноћи у Нушићевој улици. Обојици нам је лакнуло. Он је отворио срце, а мени израстоше крила и ја – полетех.