Бесплатни загрљаји

Момак по имену Ричард Мен из Сиднеја, Аустралија, ових дана доживљава тренутке славе и среће. Пре само месец дана он је кратки видео-снимак – на коме, држећи транспарент с натписом "Бесплатан загрљај", прилази непознатим људима и обавија руке око њих – послао на популарни интернет сајт Јутјуб. Тај "клип" је постао "заразан": само у прве две недеље видело га је три милиона људи, а за месец дана број гледалаца се попео на осам милиона.

"Бесплатни загрљај" је постао светски феномен и глобална кампања, са волонтерима у Токију, Сеулу, Сијетлу, Берлину, Лондону… Свугде се нуди "бесплатан загрљај": краткотрајни излив људскости према непознатом, уз образложење да се тиме смањује јаз између отуђених људи и повећава укупна количина среће на планети.

Планетарна срећа – постоји ли тако нешто? Срећа је ових дана најчешће коришћена реч на свим меридијанима: неизбежна је у честиткама за Божић, обавезна у новогодишњим жељама. Употребљава се, додуше, чешће ритуално него искрено и смислено, али нема сумње да се количина глобалне радости и доброг расположења концентрише управо у последњим данима старе и првим сатима нове године.

Ко, уосталом, не жели да буде срећан, да има срећне везе (љубав), да живи срећан живот? Али да ли сви разумемо своју срећу? "Ни један човек не уме да одмери срећу коју има, него само срећу коју нема", написао је у "Благу цара Радована" Јован Дучић.

Срећа – шта је она и како је стећи – тема је о којој је расправљао још Аристотел, али утисак је да она постаје једна од доминантних тема у првој деценији 21. века, пошто је 20. обележен неуспехом великог експеримента масовног усрећивања, оличеног у идеји и идеологији комунизма.

Лондонски "Економист" у свом празничном броју као главну тему доноси "економију среће". Пошто се поставља формула за њено израчунавање: салдо добрих осећања минус она лоша, прелази се на чињенице. Једна од кључних при том је: количник среће у појединим нацијама није се битно изменио у последњих 50 година. Богати су, генерално, срећнији него сиромашни, али пораст богатства не доноси и сразмеран пораст среће.

Веза између среће и богатства је стара колико и човечанство. "Новац не може да купи срећу", каже древна изрека, која у модерној верзији има додатак "али може да је изнајми". У реалности, новац јесте важан састојак среће – јер пружа сигурност, задовољење потреба, могућност избора… Али само до извесне границе. А ту границу одређује човекова природа.

Једна од њених мистерија је зашто неко наставља да улаже огромну енергију у стицање новца, кад оно што већ има не може да потроши ни за неколико живота? Објашњење је у "хедонистичком диринчењу": питање среће је и статусно. Она се увек пореди с другима – срећнији смо ако имамо више новца, бољи ауто, већу кућу од комшије. "Новац вас не чини срећним", износи свој став о овој теми мишићави гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер. "Ја сада имам 50 милиона, а подједнако сам био срећан и кад сам имао 48".

Екстремна срећа је само привремено стање: брзо се навикнемо на оно што смо постигли и стекли. Наука, уз то, тврди да је срећа пре свега у генима: 50 одсто нашег става према животу је наслеђено, осам одсто је резултат фактора као што су приходи, образовање, религија, брачни статус, а 42 одсто зависи од животних околности.

"У 2006. ми смо коначно схватили колико смо немарни према ономе што нас чини срећним", констатује се у божићном уводнику "Обзервера". "Коначно смо схватили да то није економски раст – већ начин на који се понашамо".

Британска Нова економска фондација (НЕФ), сачинила је, посебном методологијом – која у обзир узима како свака земља користи своје ресурсе за обезбеђивање већег благостања и дуговечности својих становника – "Индекс срећне планете". На овој топ-листи изненађујуће први је Вануату, архипелаг од 80 острва у Западном Пацифику, са 250.000 становника. Нације из Групе осам најразвијенијих су негде при дну. (У овом истраживању нема података за Србију, док је из нашег региона најбоље пласирана Словенија.)

Да ли то значи да је планетарна срећа ипак праведно распоређена? Пример мале хималајске краљевине Бутан, у којој је суверен још 1972. увео "бруто националну срећу" уместо бруто националног производа, као мерило благостања нације, можда је поучан. Тешко је, ипак, пресудити да ли су Бутанци – следбеници будизма, који, између осталог, проповеда да "не треба имати оно што желиш, него желети оно што имаш" – од Американаца срећнији по свом избору, или због своје изолованости.

Много прецизнији је, пак, индекс расподеле планетарног богатства. Ако би се целокупно становништво земље свело на десет људи, а сав новац на сто долара, онда би један човек имао 99, а преосталих деветоро само један.

Најновија истраживања демантују и уверење да "срећа не може да купи паре": ако имате позитиван став према животу, ако сте оптимиста, ако верујете да сте срећни, бићете продуктивнији, успешнији, са више пара – дакле на вишем степенику среће.

Свако је, уосталом, ковач своје фортуне. Укључимо се зато и ми у кампању "бесплатног загрљаја". Глобалном правилу да се непознати грле без сексуалних конотација, при том треба додати и једно локално: и без предизборних калкулација.