Човек с тенка

Прошле среде је први пут после сто година један владар Русије сахрањен уз обред у цркви, и на гробљу, уместо под зидинама Кремља. Храм Христа Спаситеља, у којем је обред обављен, обновљен је на оном истом месту на којем је претходни Храм Спаситеља, подигнут прилозима руског народа у знак сећања на победу Русије над Наполеоном, вандализован и потом срушен по одлуци Стаљина.

Под позлатама новог храма, на одру под националном заставом, први изабрани председник Русије Борис Јељцин прихваћен је раширеним рукама руске цркве. Испраћен је ритуалом којим је пре више од једног века отпраћен руски цар.

Црква је политички дужник овог комунисте покајника. Свестан да Русија не може продужити с подеротином у памћењу, Јељцин је помогао повратак цркве Русима, дарујући индулгенције за некадашњи грех сарадње њене хијерархије са совјетском тајном полицијом.

То је она иста мисија у којој се Јељцин обрео и касније, одлуком да сахрани дуго сакриване кости убијених Романова – рекавши над гробом да не треба себи повлађивати, па "бесмислену суровост и злочин" бољшевика "објашњавати политичким циљевима". "Обавезни смо да век, који је Русији био век крви и безакоња, окончамо покајањем и мирењем"!

Помирење народа је гест државника с местом у историји. Шеф Русије Путин испратио је свог претходника у Кремљу као човека демократске епохе. Захваљујући Јељцину "рођена је нова демократска Русија, отворена према свету", рекао је.

"У историју", и не само руску, јер он је помогао да се ослободи и касније уједини демократска Европа – Јељцин је "ускочио" с куполе тенка, изведеног по команди совјетских генерала, научених да је довољно уперити челик у народ и тиме се може скренути историјски ток. Ипак, то није више била ни 1956, ни 1968. Војска је одбила послушност.

Пропаст покушаја да се спасе комунизам почетак је приче о Јељцину, понетом на раменима Руса (1990). Пучисти су доспели у затвор пре него што је у Москву стигао телеграм из Београда којим је политички главнокомандујући Србије журио да поздрави њихову победу. Ван стварности, света и времена, ксенофобични националшовинизам на власти није разумео рушење Берлинског зида. Њему је, у жељи да завлада демократски пробуђеном Југославијом, био потребан неки Брежњев.

Доласком Јељцина, у Русију је хрупила дотад непозната свежина. Грађани су изгубили страх од власти. Набујао је слободан говор. Први пут је један владар у Кремљу анализиран редовном телевизијском сатиром, а да ниједан новинар није због тога био ухапшен или убијен.

Јељцинов врхунски тренутак минуо је с раздруживањем Совјетског Савеза, чиме је утемељена добровољност у сарадњи совјетских република и Русије. Најтежи, али данас вероватно једини пут ка одрживим државним заједницама. У сваком случају, СССР није завршио у крви, као Југославија. Али, тим преображајем – Русије у европску и демократску, совјетских република у независне и источних Европљана остављених да сами изаберу пут, и врате се у ток Европе којој су ближи, Јељцин је себе остварио и и исцрпио. Показало се да он није реформатор способан да сада гради с темеља које је поставио. Завршио је као плен манипуланата и људи који су опљачкали и угрозили опстанак Русије.